Oktobar, peti
Negde sam u raspevanoj, skoro razdraganoj gomili. Čuje se kakofonija navijačkih, nacionalističkih i trenutku prilagođenih pesama i doskočica. U mnoštvu, često banalnih stihova, izdvajaju se samo dva - „Spasi Srbiju iz ludnice, Koštunice, Koštunice!“ i „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane, Slobodane!“ Na prvi se reaguje frenetičnim aplauzima i uzvicima odobravanja, na drugi zvižducima, povicima „Uuuuuuuuu!“ i sočnim, vrlo originalnim psovkama. Stojim levo od Savezne Skupštine, pokraj trotoara na uglu sa Vlajkovićevom ulicom. Dalje napred ne mogu, mnoštvo ljudi je zakrčilo ulicu. Nekoliko koraka ispred sebe vidim Bajagu, koji visinom dominira, uprkos tome što ga nadiruća masa tera da se povija i leluja kao na vetru.
Čeka se obraćanje govornika, čelnika DOS-a. U vazduhu je određena napetost, ali i gotovo eruptivna potreba za oslobađanjem, za krajem jedne čitave epohe koja nas je gazila poslednjih deset godina.
Ja imam 23 godine i čitava mladost mi je protekla u vremenu ratova, sankcija, bede, ksenofobije i nasilja svake vrste. U mislima prebiram sećanja na ‘91 godinu, studentski protest i demonstracije opozicije, na nasilje, šok i nevericu da se u trenu ruši tada detinji ideal o svetloj budućnosti. Setim se potom studentskih protesta ‘96/’97, neke čudne, gotovo nestvarne nade i želje. Sećam se maštovitosti, hrabrosti i osećanja da je ceo svet zaista moj, zaista naš. Sećam se i batina koje sam tada dobio, na šta me svakog proleća i jeseni podseti desni bubreg. Mahinalno se hvatam za desni bok, a lice se grči u sećanju na tu februarsku noć kraj Rektorata. Sećam se svih onih propuštenih prilika, poraza, ratova, aviona i raketa nad našim glavama, mržnje, pakosti i bezumlja svugde oko nas. Sećam se kako su mi roditelji, od jedne obične, stabilne srednje klase, postali sirotinja na ivici egzistencije, koju su od potpune propasti delili rođaci na selu i ujak u Americi. Sećam se kako su ostali emotivno poraženi, sklupčani u sopstvenoj nesposobnosti da prihvate uličarska nova pravila preživljavanja. Sećam se svega…
U jednom trenutku, masa počinje da se komeša više nego obično. Negde iz pravca glavnog ulaza u zgradu Skupštine počinje da se diže dim, a sve veći broj ljudi se okreće, držeći preko lica maramice, džempere ili majice. „Suzavac!“, uzvikuje neko iz mase i započinje stampedo prepun krkljanja, padanja na zemlju i urlanja. Dim stiže i do mene i počinje da me guši i štipa za oči. Kroz maglu vidim kako starija žena ispred mene pada nauznak. Vidim još jednom i Bajagu, kako se spušta, instinktivno se sklanjajući od nadirućeg difozgenskog dima.
Reka ljudi me gura ka Terazijskom tunelu, ali se ipak probijam dalje ka Trgu Nikole Pašića, odlučujući da ne odustanem i da ovoga puta nema nazad. Vidim da nisam sam i da se mnogi iz kolone vraćaju, dok iza Skupštine počinje da se vije crni dim. Kada se dim oko mene malo razišao, vidim ljude koji ulaze kroz prozore zgrade Skupštine i čujem komešanje, praćeno povremenim pucnjevima.
Dalji tok dana ne moram posebno da objašnjavam. Već bezbroj puta je za poslednjih četrnaest godina svaki minut tog dana analiziran do poslednjeg detalja. Moja sećanja nisu mnogo drugačija od onoga što svi znamo. Sećam se i pomešanih emocija, osećaja napokon osvojene slobode, ali i užasnutosti, one instinktivne užasnutosti osećanjem da sve ne ide onako kako treba.
Da, želeo sam da se agonija sumanute diktature završi, ali nisam želeo, ili možda bar očekivao da Skupština gori. Želeo sam da režim nestane, ali nisam želeo da nestanu i stolice, lusteri i slike iz Skupštine. Želeo sam, o tako sam žarko želeo da RTS prestane da bude sve ono što je bio, ali nisam želeo da tome pomogne i krađa televizora i mikseta.
Negde u sebi sam ipak razumeo da je i to možda potrebno i da ima puno onih koji ne mogu da odole iskušenju. Uverio sam sebe da katarza ima mnogo lica i mnogo načina da se ostvari.
Negde, nakon što je zgrada televizije „pala“, a okolne prodavnice opljačkane, krenuo sam ka kući. Prošao sam putem kojim sam i došao, ostavivši iza sebe Saveznu Skupštinu u dimu, sa brdom razbacanog biračkog materijala na platou ispred nje. Ostavio sam i Trg Nikole Pašića sa ljudima koji su sedeli na zemlji, odmarali ili se i dalje gušili. Ostavio sam prevrnuta policijska kola i klince sa policijskim pancirima i šlemovima. Ostavio sam i Terazije i razlupanu prodavnicu skupocenih parfema, vlasništvo Marka Miloševića.
Iza mene su ostali i neki klinci koji su mi nudili da uzmem i ja nešto. Nisam želeo. Ne mislim da sam zbog toga, ne znam ni sam kako, moralno superioran, ali jednostavno, nisam hteo.
Kada sam se vratio kući, zatekao sam zbunjene roditelje, koji su znali za zakazane demonstracije, ali ne i za ishod istih. Oni nisu bili na ulici, jer nisu mogli, hteli ili smeli. Verovali su da su zaokruživanjem broja na glasačkom listiću uradili ono najviše što mogu, a ja ih nisam osuđivao, sećajući se svega kroz šta smo svi, a oni kao roditelji posebno, prošli u poslednjih deset godina.
Nasmejao sam se, gotovo sa nekakvim montipajtonovskim osećanjem ironije na majčino pitanje gde je slika na TV-u. Presvukao sam se i izašao ponovo, u noć koja je donela razrešenje i točak istorije pokrenula dalje od učmalosti i blata u kom se zaglavio tokom devedesetih.
Danas, četrnaest godina kasnije, osećanja vezana za taj dan, pomešana su. Da, nesumnjivo je urađena velika stvar, čak nužna stvar. Zbačen je diktator koji nam je doneo sankcije, ratove, bombe i skloništa, politikom koja nije umela da se prilagođava, tromom, skupom, nadmenom i štetočinskom. Dobili smo promene, dobili smo elan, nadu, priliku.
Nismo je iskoristili, a krug dešavanja se obrnuo, vrativši nas opet tački preseka, našalivši se surovo sa svima nama. Isti akteri su promenili svoje uloge i tekstove, a promenili smo se i mi sami. Danas, sa 37 godina i porodicom, razmislio bih ne dva, nego dvadeset i dva puta da li bih ponovo krenuo istim putem.
Da, osećam se i prevareno, kao i mnogi od nas.
A možda smo samo bili naivni, očekujući da su oni koji su tada stajali ispred nas bili bolji od samih sebe. Možda smo krivi što smo im toliko verovali, praveći od njih bolje ljude nego što to jesu. Možda smo krivi najviše sami sebi, a ne onima koji su priliku videli i iskoristili je.
Ne znam… Ali vredi razmišljanja, jer ponovo je oktobar, peti.
Marko Ekmedžić