Satira

Iako Đavo nije bio naivan, Rospida je brzo naučila kako da ga izmanipuliše patetičnim šamaranjem osećanja. Izrodila je nekoliko gomila dece koje je fakultetski obrazovala i postavila ih na vodeće pozicije razvijenih zemalja.

„Nećeš da daš?“ uporan i nakostrešen kao neko strašilo nastavio je njenu agoniju.

Ređali su se šefovi, direktori, upravnici, načelnici, pa i načelnice, razni ministry, i domaći i strani.

Uz zvuke fanfara koje su najavljivale predstavu, gledao sam kako se otvara tamno crvena zavesa i pojavljuje scena koja ne predstavlja ništa, a onda se iz tog ništavila pojavio Popaj.

Da je u starom Rimu bilo mobilnih telefona, ogledala i društvenih mreža, teritorije bi se osvajale bez oružja, ili se ne bi nikako ni osvajale.

Uvek prisutan na skoro svim meridijanima u skoro svim narodima, bez obzira da li poslužuje kao strašilo, marketinški model ili je samo u prolazu. Ali u narodu, a pogotovu u narodnim umotvorinama, je češći nego mnogi Marvelovi junaci na velikom ekranu. Indijanci u transu, pogotovu posle lule mira, kuliraju oko vatrice, smišljajući nove izreke u njegovu čast i zovu ga svakojako, u zavisnosti od mnogo čega, a negde i sam navrati, bez poziva.

Prepoznaćete ih po glasnom smehu i bizarnom smislu za humor, pivskim stomačićima, vintidž muzičkom ukusu, pomalo ciničnim komentarima i narodnoj nošnji nekih drugih vremena – crvenim „starkama“, bez obzira da li je trenutni masthev ili ne!

Revolucionarni put teorije zavere veoma je eksplicitno prikazan u mračnom srednjem veku nastankom svete inkvizicije.

Onomad baš reče kako nema više vazelina u apotekama, a to nam je prvo na listi lekova koji se ne plaćaju, ne sme valjda socijalni mir da urušava.

Biće gaće, samo ne znam ka’ će!

Pages