Ministarski ringišpil na srpskom političkom vašaru

- Ajmo, deco, kako se na engleskom kaže „zvezda“?
- Star!
- Odlično! A kako se kaže „mala zvezda“?
- Mini-star!
- Ne, deco, kaže se – starleta…

Kada se, posle šestomesečnog krčkanja u inkubatoru „udaranja čežnje“, najzad ispilila nova vlada Srbije, prva reakcija svakog iole normalnog građanina bila bi:

- Čekaj, pa zar smo za ovo glasali?! I čekali pola godine?!

Ne, naravno! U normalnim državama se glasa za vladu po volji naroda, u zemljama gde su srp i čekić ostavili duboke ožiljke u mentalnom sklopu stanovništva glasanje je obaveza kojom narod dokazuje da je dostojan vladavine Velikog Vođe. Kako između Severne Koreje, Rusije i Srbije (još uvek!) postoji izvesna razlika, hajde da bacimo pogled na sitnice koje ih razlikuju:

• U zemlji dinastije Kim i kimčija u tanjiru, ne postoji drugačija stvarnost od one koja se servira preko zvaničnih medija (uključujući i fabrički razglas sa koračnicama u slavu Vođe).
• U zemlji Velikog Vo(lo)đe i boršča, alternativna stvarnost je – izdaja! Pa zar nije rat sa bratskom, pravoslavnom Ukrajinom upravo i počet da bi se učvrstila Putinova vlast? Kome to nije jasno, neka se upita: Zašto Sputnjik (i ostali sateliti) više ne pominju „denacifikaciju“, „oslobađanje sunarodnika“, „nuklearno ugrožavanje Rusije“...?
• I, najzad… Srbija. To što je, voljom Njegovom, u Skupštinu puštena (pažljivo odmerena!) doza opozicije, to što je, posle latino-zapleta, Luksemburžanka sumnjivog morala morala da pristane – da u s(j)ebe primi Prvu (ljubav što zaborava nema) sa sve (B)92 milimetara Fokus-pokus štapića i uz Hepi osmeh – znači samo jedno: medijska slika Srbije postala je – ikona. Sv. Aleksandar Bezgrešnik otkrio je ono što tupavi Putin nije – za doživotno vladanje nije neophodan pravi rat! Dovoljno je da se obezbedi 95% medijskog prostora za uzgoj poslušnosti i 5% prostora za pljuvaonicu po „izdajnicima i stranim plaćenicima“.

Jer, ovde je, za razliku od Severne Koreje, narod na(v)učen na grupnjake u Zadruzi i kakvo-takvo događanje u političkom Imaginarijumu. Skupština u kojoj Kebara recituje kineski je teška smaračina. Ljigava vazelinijada u kojoj se gmizavi beskičmenjaci pred skupštinskim kamerama laktaju za što udobnije mesto u debelom crevu Velikog Vođe, takođe. Čak se i višegodišnja Šolak-Đilas pljuvačina previše razvodnjila u onoj 625 miliona puta ponovoljenoj gebelsovštini. Zbog toga je novi zaplet u skupštinskom rijaliti programu obezbeđen pomoću dve stvari: 1) strogo kontrolisanim lavežom opozicije u mikrofone pod dirigentskom palicom maestra Orlića, i 2) umilnim horskim cvrkutom skupštinskog jata preletača uz oralne bravure nove primadone, Vučićevog Miljenka.

OK, Skupština je samo za gledanje, Vučić samo za slikanje, a gde je u celoj priči, da prostiš,vlada?

To što je formirano pre neki dan, to što sastoji od 24 (ne)srećnika navatanih u mrežu lične ambicije i volje Njegove, sigurno nije ono što će da vlada Srbijom! Ako sam u ovom tekstu izbor premijerke uporedio sa unapred nameštenim Loto-izvlačenjem, izbor ministara mu dođe nešto kao performans Marine Abramović. Jer, ako je njeno gledanje magarca u oči  avangardna umetnost, spektakl gde se 24 dresirana magarca vrte u krug (gledajući jedan drugom u dupe) je vrhunska atrakcija! Ringišpil na vašaru taštine u cirkuskoj šatri političkih klovnova…

Dobro, de, ovo su teške reči, ali, objektivno, ako je neko trenutno namagarčen, to nije (sirota?) Zoka Plavojka, ni ušati poslušnici u ministarski foteljama, nego stanovništvo Srbije.

Naravno da je birokratija hobotnica koja sisa krv narodu. Naravno da teži da ima što veći broj krakova. To da li ima 8, 18 ili 28 ministarstava svakako nije previše bitno. Uostalom, u urnebesnoj satiri Leteći cirkus Monti Pajtona postoji nekakvo Ministarstvo za glupo hodanje. Ako ćemo pošteno, pa zar  ovde nismo i do sada imali Ministarstvo za svađu sa susedima, Ministarstvo za pljuvanje po opoziciji, Ministarstvo za boljitak i ratnu opasnost… Ako je  Ministarstvo za glupo hodanje opičeni engleski humor, kod nas je žalosna stvarnost i zvalo bi se –  Ministarstvo za vozanje naroda.

Zato, narode, vežite se, idemo novi krug. Vozanje je i dalje u starim, magarećim taljigama, ali sa  novim patriotskim tablicama: „Ovo je srpska vlada, koja će da vodi politiku u interesu srpskog naroda!“

Čekaj, da li je to javno priznanje da je, do pre neki dan, „bivša vlast“ radila u interesu stranaca? Na primer - Kineza? Ili Arapa? I kako su kosovske „KS“ tablice (zbog kojih smo, koliko juče, trebali da ginemo) postale statusno neutralne i prihvatljive?

Pitanja su, naravno, ozbiljna i na njih ozbiljna i odgovorna vlast neće odgovoriti. A pitanje za sve nas, obične građane Srbije je prosto:

Kada će doći vreme  da neko u ovoj zemlji, ipak, odgovara za stanje u koje su nas doveli svojom glupošću i nesposobnošću?