Epidemioloženje naroda - Veliki pikovi i mali pičići

- E, bate, sećaš se ono letos kada je Grčki narod izašao na ulice i bunio se protiv požara i protivustavnih vatrogasnih mera?
- A?
- Uh, izvini, zeznuo sam se… Nije Grčka nego Francuska i nisu protivpožarne mere nego epidemiološke…

Ovaj fiktivni razgovor dva alkosa uz gajbu piva najbolje ilustruje sav apsurd ljudskog poimanja neprijatne stvarnosti. Besmislenost demonstracija protiv požara i kretenizam bacanja molotovljevih koktela na vatrogasna vozila su jasni i najtupavijem nesrećniku (dovoljno inteligentnom da sam zaveže pertle). Zašto onda neprijatna istina da je suzbijanje epidemije slično suzbijanju požara tako neprihvatljiva ogromnom broju ljudi? Možda su hiljade godina života uz ognjište dovoljno formirali kolektivnu svest, pa je ljudskoj štenadi dovoljno samo jednom reći „pec“? Između „zaražavanja“ stana vatrom i spoznaje posledica po stanare dovoljan je 1 minut. Između zaražavanja virusom i posledice po zaraženog i njegovu porodicu postoji višednevni jaz inkubacionog perioda, nedostupan svesti većine. Pošto se prokleti virus pojavio tek pre 18 meseci, pošto kosi uglavnom onemoćale (drage ali nepotrebne) pripadnike čopora i pošto sva njegova svojstva nisu poznata ni ekspertima iz oblasti, zašto bi Milojko iz Dudulajca ili Džo iz Kentakija morali da naprežu alkoholom natopljeni mozak da skapiraju opasnost?

U ljudskoj je prirodi da se neprijatne istine (npr. rođena žena te vara sa kolegom sa posla) teško prihvataju. Neuporedivo je lakše progutati fiktivnu priču o prekovremenom radu, službenom putu i hroničnoj glavobolji. Šiljati krečnjak koji rogonje nose na čelu najlakše se podnosi žmurenjem.

Fatalna privlačnost gnjuranja glave u pesak više puta je bila obrađivana u mojim tekstovima (primer videti ovde). Foto-karikatura koju sam tada sklepao možda govori više od 1000(?) reči u samom tekstu, ali činjenica da se svest ljudi nije ni malo promenila u zadnjih 10-ak meseci zahteva da svi kolektivno stavimo prst na čelo i napipamo rožnatu izraslinu koja nam niče. Ona nedvosmisleno dokazuje da smo evoluciono mnogo bliži ovcama i rogatim nojevima nego neandertalcu.

Zato, umesto bavljenja vladičanskim prestolima i baba Angelinim oproštajnicama, hajde da opet pretresemo trenutno najvažnije političko pitanje:

- Zašto je odziv na vakcinaciju u Srbiji zaglibio u kaljuzi skepse?

Postoje 2 očigledna uzroka:

a) pomenuta sužena svest pojedinca, i

b) manipulativna moć medija.

Kako su mediji u Srbiji u ogromnoj većini pod kontrolom vlasti, ono što je nedavno izašlo kroz vaginoljubive bestidne usne naše premijerke sigurno ne odgovara stvarnosti. Čak i da su đilas-šolakovski mediji sa svojim bednim procentima gledanosti širili anitvakcersku histeriju (a nisu) to sigurno ne bi uticalo na 50% stanovništva koje odbija da primi vakcinu. Uostalom, da nije tako, Skupština Srbije bi danas bila normalan evropski parlament, nikako žalosna oaza jadnoumlja. A zašto su trenutnoj vlasti mnogo bitnije malobrojne žrtve mafijaških obračuna nego hiljade umirućih građana, ostaje za neku buduću političku i psihopatološku analizu.

Jer, najveća ekološka katastrofa u Srbiji nisu ni Rio Tinto, ni beogradska deponija, već opšte zagađenje medijskog prostora sarapičastim istinama. Ako smo u zadnjih godinu i kusur dana neprekidno trovani šizofrenim porukama:

• „ovo je najsmešniji virus” i „groblja će biti mala“,
• „virus je pobeđen, mi smo najbolji u regionu“ i „preti novi talas“,
• „svi treba da se vakcinišu“, a pri tom Veliki Vođa mesecima izbegava da završne rukav,
• i gde nekakav Vesić, a ne doktori (uključujući i njemu nadređenog), određuje epidemiološke mere,

onda je normalna posledica - zbunjeni narod. Kako nikad ne manjka ludih koji bi da se igraju sa zbunjenima i kako je narodu neuporedivo lakše da primi sitnu novinarsku patkicu nekog Vučićevića nego kvrgavu i nabreklu istinu nekog epidemiologa, posledice su jasne.

Bilo čije „ne može nam niko ništa“ je mnogo ugodnije od zahteva da se odreknemo kafića i navijačke euforije. Debilni iskaz „virus ne postoji, ali ga je izmislio Bil Gejts da istrebi 6 milijardi ljudi, zgrne pare i prati svakoga od nas“ je mnogo prihvatljiviji od žalosne činjenice da je virus mnogo smrtonosniji od sezonskog gripa, da njegova svojstva nisu sasvim poznata i da traje, evo, skoro 2 godine. Čak i budalaština gde nekakav američki doktor (jevrejskog porekla) objašnjava članovima Jevrejskog sinoda da vakcine nisu od Gospoda (Jahvea) nego od Baala (đavola) ovde, u pravoslavnom okruženju, postaje nesumnjivi dokaz belosvetske zavere zle farmako-mafije i kao masovni poziv da se odreknemo svih epidemioloških mera. Pri tom se previđa da je zloj farmako-mafiji neuporedivo isplativije da održava vatricu epidemije antivakcerskim video-spotovima i manipulacijom naivnima nego da potkupljuje hiljade političara i doktora širom sveta.

Jer, surova trka između vakcina napravljenih da suzbiju postojeće viruse i virusa koji uspešno mutiraju van domašaja epidemioloških mera, odvija se širom planete. Gašenje požara je uspešno samo tamo gde se i poslednji žar ugasi efikasnim mlazevima, bilo vode, bilo razumnog ponašanja. U protivnom, šta...? Trenutno imamo „delta soj“ virusa, grčka azbuka ima 24 slova. Šta kada njih istrošimo? Da zbog „kineskog virusa“ pređemo na kinesku azbuku? Tamo imamo na hiljade slova, za svaku novu mutaciju po jedno. A kada, umesto korona-lapota, u 20-i-levoj mutaciji pomor pređe sa drtavih starkelja na novorođenčad, možda će čovečanstvo najzad staviti prst na čelo i shvatiti da se požar ne gasi žmurenjem, suzama niti zamočavanjem problema. Jer vatrogasci postoje, zovu se virusolozi i epidemiolozi. Potrebno je samo, umesto ispraznog baljezganja po društvenim mrežama i ispraznog kurčenja političara, dopustiti stručnjacima (pravim, a ne unajmljenim!) da odrade svoj posao. 

A jednog dana kada kovid-ambulante postanu muzeji ružne prošlosti, kada bivše gluposti postanu tek uspomene koje ugrožavaju samo sujetu, možemo da sednemo na gajbu piva.

I da pre prvog gutljaja sipnemo malo gorčine na zemlju, čisto u pomen hiljada onih čiju smrt smo mogli da sprečimo, ali nam je nedostajala 3. doza ljudskosti.