Gost portala

Ako te je život pritisnuo, onako baš dobro pričvrljio, i ne pušta, to samo znači da nešto ne vidiš što treba da vidiš, nešto u sebi, nešto vrlo važno. To znači da ideš stranputicom. Da je u tebi suviše srdžbe, mržnje, nerazumevanja, netolerancije, nevere.

Srbija konačno postaje uređena država.

Dejana Savić

Granice između JA i SVET postoje, ali to ne znači da ih mi vidimo.

Valjda je i slepcima jasno da, kako stvari stoje, nije daleko dan kada na ovim prostorima neće biti onih koji bi se mogli deklarisati kao Srbi. A taj dan nije tako daleko budući da se posledice onoga što je ovaj narod preživeo u poslednjim decenijama tek mogu očekivati u svoj svojoj strahoti.

U književnosti je isto kao i u muzici, ne gledaju se nove nade, ide se na siguricu. Izdaje se ono što će da se proda i niko ne želi ni zbog koga da rizikuje.

Čemu da se nadamo kad i ono malo mladih autora koliko ih je preostalo bude na kraju odgurnuto od strane države?

Nemišljenje je ono opijajuće stanje u kojem se, konačno, stapate sa okolinom i postajete njen sastavni deo. To je ono stanje u kojem se poistovećujete sa onima koji vas vode, uspešnim primercima moderne Srbije koji bi, da iole misle, još večeras skakali sa Brankovog mosta.

Najtužniji su zgasli, prazni pogledi - Srbija je na bromazepamima i bensedinima, autobusi su mučni, stondirani tranzicioni "Stairway to Heaven". Ili "Highway to Hell".

Zaduživanje države, osim što je preko kreditne ekspanzije generisalo visoki deficit platnog bilansa, stvaralo je i veliku ponudu deviza na domaćim deviznim tržištima i izazivalo je kontinuirane aprecijacijske pritiske.