Politika

Ovu kolumno potaklo je priznanje jednog našeg poznanika da je član sekte na vlasti, da je pošten i pametan momak i da od njih (čitaj sektaša) ne traži ništa, niti oni nešto navaljuju na njega. Dakle, oksimoronska tvrdnja jednog poštenog, pametnog Srbina, pa se počešah po glavi i ja. I setih se nekih ljudi koji su takođe pošteni i sektaši  i tvrde da su morali da uđu, jer ne bi dobili posao. Tu mi mrak pade na oči.

Gost portala Miša Matić

Kažu da jedna slika govori kao hiljadu reči. Nedavno objavljena bela naslovna stranica NIN-a govori neuporedivo više. Uklanjanje slike na kojoj je (zbog položaja foto-reportera) puška na štandu u „Krušiku“ uperena u predsednika, plus prateće obrazloženje vlasnika našeg najpoznatijeg nedeljnika, govori o trenutnom stanju medija u Srbiji više od bilo kakvog izveštaja BIRNa, REMa ili neke belosvetske komisije o ljudskim pravima. Pa da bacimo pogled na to šta nam se desilo pre neki dan...

Nedavni naprasni odlazak Velikog Vođe u vrhunsku medicinsku ustanovu, njegovo dvodnevno izležavanje u istoj, kao i čudesno (samo)izlečen(i)je, otvara jedno ogromno pitanje, neuporedivo značajnije od zdravstvenog stanja bilo kog pojedinca:
- Koliko nam je zdrava država?

Što bi rekao kolega kolumnista Zoran Petković, mađioničari političke scene ponovo su se bacili na mahanje zečevima iz šešira ispred očiju javnog mnjenja. Prevejani cirkuski iluzionisti danima  pokušavaju da skrenu pažnju naroda sa velike pobede studenata Beogradskog Univerziteta koji su, čistim srcem i mladalačkom energijom, pokrenuli rektorat da najzad odluči o sramotnom činu krađe dotorske disertacije malog ministra finansija.

Postoje tri profesije čiji se uspeh zasniva na odvlačenju pažnje: džeparoši, mađioničari i političari. I dok džeparoši za svoju aktivnost dobijaju zakonom predviđenu kaznu, a mađioničari za svoj nastup dobijaju samo aplauz (i sitnu, tezgarošku dnevnicu), političari za svoju aktivnost uz aplauz (daleko veći od onog upućenog mađioničarima) dobijaju i pravo da menjanjem (ili zaobilaženjem) zakona stiču pozamašnu materijalnu dobit, nedostupnu kolegama iz kategorije „leva ruka – desni džep“.
Dokazi su svuda oko nas.

Znate onu igru gde šestorica odraslih muškaraca uđu u sobu, pa prva trojica vežu drugu trojicu za stolice? Onda im postavljaju pitanja, pa oni koji ne znaju odgovore  bivaju oslobođeni, a zadnji, koji sve zna, dobije batine? I, pri tom još i nepristojnu, homoseksualnu ponudu? Ne znate? Pa nisam znao ni ja, do juče...

Devedesetih, dok su drugi duvali u pištaljke, ja sam lajao aforizme i stihoklepine protiv uljeza u naše živote. Nisam tada ni sanjao da će doći vreme kada će banda raznih vulinodrecuna i šešeljofiličara ikada ponovo doći u priliku da preskoči ograde pristojnosti i ponovi upad. Ondašnja misao da su „džeparoši, šibicari i političari jedine profesije čija se uspešnost bazira na odvlačenju pažnje“ više puta se potvrdila na ovdašnjim prostorima, pogotovu u doba predizbornih kampanja.

Godinama unazad pišem o neophodnosti bojkota svih izbora u Srbiji. O tome je naširoko pisao i Osvald, i argumentovao je sve svoje stavove, ali avaj, od onda su se kriterijumi još više pogoršali. Dakle, nema uslova više ni za privid demokratije, tj, nema više uslova za bilo kakvo biranje.

Pages