Željko Jovanović

-Zaista nameravaš to da učiniš? –začuo se tihi glas.
Radnik parking službe, koji je započeo proceduru pisanja kazne jednom automobilu na trenutak se trgnuo.
-Ko je to rekao? –zbunjeno upita radnik na dužnosti.
Tišina je trajala kao večnost.
-Kako ko? Pa ja. –začuo se ponovo nakon izvesnog vremena tihi glas.
Radnik je sada stao kao ukopan. U ne takoj prometnoj ulici nije bilo nikoga.
-Ej?! –viknuo je smeten radnik. Ko to sa mnom tera šegu?!
Ponovo tišina.

- Dobar dan. Hoću da dam oglas. Znate, treba mi kućna pomoćnica.
- Nema probema. Vi ste pre par dana dali oglas da prodajete televizor?

- Tako je. I prodao sam ga. Zato me je napustila žena. I zato mi sada treba kućna pomoćnica.

- Ima logike. Recite tekst oglasa...

- "POTREBNA KUĆNA POMOĆNICA".
- Još nešto?

-Vaše trenutno prebivalište?
-Bulevar grešnika, 666 A – gospodin sa purpurnim licem odgovorio je ljupkoj službenici.
-U reeedu. A recite mi, gde se to tačno nalazi? – nastavila je da uzima podatke službenica.
-Ah…znate kako. Nekada je to bio Had, neko ga naziva i “Podzemnim carstvom”,  ali možete upisati “pakao”.
-Da, “pakao” je ipak najprecizinije i najpoznatije ime. Zar nemamo mi tamo našu filijalu? – gotovo iznenađeno upita devojka?

Promena raspoloženja kod našeg hrčka bila je primetna otkako mu se pokvario točak za trčanje. Dane je provodio šćućuren u uglu kaveza sa pogledom koji se gubio u daljinu. Da stvar bude još gora, tih dana nam je u posetu došla kuma u svojoj novoj bundi. Videvši tu količinu krzna, hrčak je postao utučen i poročan. Počeo je da nam krade cigarete. Verovao sam da će ga proći kada mu kupimo novi točak, tamo prvog, kada legne plata.

Teškim naporom je otvorio oči. Kada je konačno uspeo da savlada svetlost, zbunjenim pogledom je istražio prostoriju. Shvatio je da se nalazi u bolnici.
Deo plafona sa kog je otpao malter, a koji ga je ranije podsećao na granice bivše države, sada je imao oblik kontinenta na kojem se ta bivša država nalazila. U tom trenutku je bio je sam u sobi. Polako mu se vraćalo sećanje i bio mu je jasan razlog zašto je tu. Ono što nije znao jeste koliko je vremena prošlo.
Punih jedanaest meseci kome.

S obzirom da sam bio najmlađi, redovno su me slali u pekaru po burek...

Imali smo i mačku i tri obroka dnevno, a uveče smo uobičavali da igramo “Na slovo na slovo”.

-Molim?! – viknuo je otac! - Morali ste da platite da bi gledali one majmune?!

Velika prašina se digla u trenutku kada su oborili jednu od polica na kojoj su počivala zaboravljana predizborna obećanja.

Vi ste odmarali da bi bili odmorni u trenutku kada odlučite da se zaposlite.