Iva Tanacković

Naime, ovo me je podsetilo na sličnu predizbornu kampanju pre dvadesetak godina. Tad su, kao, predstavljali kandidate za narodne poslanike i naletela sam na čiču u narodnoj nošnji, na divančetu. Predstavio se kao „srpski guslar“ i krenuo nešto da svira.

Po autobusima, trolejbusima i tramvajima ljudi bazde na beli lukac, kao da su pošli u Transilvaniju. Nabijem ono za inhalaciju u nozdrvu na koju trenutno dišem i voila! Ha-ha, slabići!

Mladi gospodine i gospođo, vi ste došli u bračno savetovalište kako biste izgladili sve svoje nesuglasice. No, sa žaljenjem vam saopštavamo da nemamo rešenje za vaš problem.

Poznajem ljude koji gutaju ozbiljne benzose, poput bombonica. U svetu anksioznih ljudi, te onih sa težim stanjima u čije cipele ne bih mogla da se stavim čak ni da to poželim, bromazepam/Lexilium je poput čokoladice koja se jede usred časa...

U ovom novom svetskom podvarku, ja sam i žrtva, ali i krivac. I oni sa šačicom prijatelja na društvenim mrežama debelo plaćaju cenu svoje prividne dostupnosti, a kamoli mi opsesivni networkeri.

Pokušavam da shvatim. Pokušavam da shvatim, ali ne mogu.

Nikad nisam upoznala prosečniju osobu.

Kakve regulative su potrebne kako bi se to sprečilo? Treba li osnovati agenciju za borbu protiv kreativnosti odmah, ili prvo osnovati agenciju za osvajanje agencija?

Dobro, lažem. Prva je bila „Ding-dong, the witch is dead!“ Da me ljubitelji pirotehnike nisu sprečili, jurila bih oko bloka vičući to sve dok ne bih izgubila glas. Bila sam srećnija zbog odlaska stare godine, nego zbog dolaska nove.

"Puj, u p***u materinu, kravo jedna, trebalo je da te abortiraju!" - sedamdesetogodišnjak iz zgrade pored one u kojoj živi ovaj što bi da daje časove kereće anatomije.