Slavica Šibalić

Prostorija odiše mirom, osećam se sigurnom. Sve miriše na mene – na čisto, provetreno i sveže oprano.

Slušala sam škripu brodskog poda i jasno čula korake koji bi se zaustavljali pored mene i iako pokrivena prekrivačem, čula sam disanje.

Upijala sam kišu muzike i reči i sve to sam jasno osećala kako mi ostavlja vidljivo-nevidljive tragove u duši, kao što ostavljaju tragove ove reči koje ispisujem.

Slep od suza i slep od mržnje i prema drugom i prema sebi, jedva se držao putića. Nikako da se na vidiku pokaže naselje baraka.

Sutradan, poštar donese pismo iz Ilinoisa. Sinovi su dobro, ali mlađi izgubio posao. Dok ne nađe drugi posao, usisavaće kuću jednom Amerikancu...

Magla se uveliko digla, dan je dolazio sigurnim znacima, budile su se obale, psi su počeli da laju, a sa obeju obala dopirali su ljudski glasovi.

Ustade s klupice, opra ruke na grobljanskoj česmi, obrisa je pripremljenom maramicom. Crvendać je još uvek pevao.

I videla je, videla je, lepo je videla kako odlazi, kako se gasi, kako oči gube životni sjaj i na njih se navlači neka tanka mat senka i udaljava pogled od nje...

Probuđena iz takvog sna, nije imala ni trunku želje da se pomeri, da pusti taj zgužvani deo jorgana iz snažnog stiska nogu.