Kratka priča

„Oprostite, ali Vaše reči skrnave ovo sveto mesto. Poštujem Vaša uverenja..."

„Izvinite... Samo, pitam se, kad već tolike godine delite sve sa ovdašnjim ljudima, poznajete njihove živote, da li ste upoznali svoj? Nemate želju da se suočite, zar ne? Što ne znaš, to te i ne boli. Pravite se da ne postoji, ali... Ruke! Ruke Vas odaju! Ne miruju.

- Čuvaj je...

Ona je bila srećna jer se spasila večitog studenta, seljaka bez zemlje i radnika bez posla, što joj učitelj neće držati časove i što joj filozof neće mudrovati! Našla je ono šta je tražila, lepog i bogatog!

Toliko suprotnosti u ovim smrtnim bićima, zajedno koračaju rame uz rame i nikada, baš nikada, ne sapletu jedna drugu.

A tamo, u čekaonici, sede isti manijaci koji su sedeli i pre dvadeset godina...

Brzo se okrete oko sebe. Nije bilo ničega neobičnog, osim što je osetio veliki strah.

Kao što izgledaju zgrade, tako izgleda i naš mentalni sklop.

Dečak postavlja pitanja, Starac odgovara mudro.

Oči mi se sklapaju! Osjećam pritisak dok se oko mene “useljavaju” razne knjige. Ne plaćaju stanarinu, svakim danom ih ima sve više. Oko mene se nalazi pravi kreativni životni ideal. Zar ne? Za takve ideale sam živjela, zatrpana knjigama, budućim i prošlim danima, uz ko zna koju čašu vina. Više sam počela kao hrčak da skupljam sve te flaše, osjetim svaki put kad po njima padne prašina, kao mraz. Pokupila sam sve moguće školjke i miris mora. U petama mi se uvukao osjećaj topline, da nisam sigurna hoću li moći izdržati zimu?!

Ma koliko ona želela, volela žudela, više nije bilo ni tračka nade u ovom golom, neljudskom svetu. Sve što su imali izgubili su.

Pages