Kratka priča

Bela je žurila da izađe napolje iz male trošne kuće u kojoj je živjela. Žurila je da ugrabi ono dragocjeno vrijeme dok sunce previše ne ugrije.

On možda voli. Koga? Sebe! Nikako. Tu budalu on nikada neće voleti.

Kada dođeš u situaciju da jedino što možeš da učiniš je ono nemoguće, jer ni pre toga ni posle ne vidiš načina niti bilo kakvog rešenja, onda doneseš odluku i ona je tu, samo još čin...da, samo to još učiniti.

Jednom davno, spavala sam noću. Da, to jeste bilo jednom davno.
Sada sanjam danju.
Živim snove.

Zaklinjem se da nikada neću dozvoliti sebi da me savlada jednostavan način života. Želim da se prepustim, da poletim, da možda i zaigram, a kada završim, da nestanem. Uvenem! U zaboravu da me pamte. Nadam se da se nikada neće setiti.

Knjiga u nastajanju.

Crne marame promrzavale su na kolenima kraj grobalja, a zastave su se spuštale.

Mrak je već uveliko nagrizao prvi oktobarski četvrtak kada je zvuk lokomotive nadjačao njihove reči, kada je tuga bila vrelija od njihovih poljubaca.

Sudbina je, mila moja, kao ogromna biblioteka. Pristup ima svako od nas. Stvar je izbora i lične volje koje ćemo se sudbinske knjige dotaći.

Umesto razmišljanja o materijalnom, razmišljao sam o umetnosti. Umesto tugovanja za izgubljenim, tragao sam za neotkrivenim.

Pages