Kratka priča

„Da pustim radio, Borka?“, pitala sam, a ona je odmahnula glavom i okrenula mi leđa...

Sahranila sam živu reč. Neka se uguši u meni da bih ja živela.

Čak su i najtanje grane mirno posmatrale noć uprte u mesečevu loptu, ušuškanu između dva vazdušasta oblaka.

Gledala ga sa molbom u očima boje noći. Onda je ugasio cigaretu, uspravio se I seo...

Poslednje čega se sećam su njene nasmejane oči u kući, a onda posle toga prigušeni jauci u staračkom domu.

Zašto sam tako nesavršena, ranjiva? Zašto toliko patim?

Pokušavao sam da kontrolišem sebe, pokušavao sam da obuzdam probuđenog dečaka u telu...

Nedeljnim popodnevima bake i deke dovodili su unučiće da se zaslade njome.

Lice joj je uokvireno vatrenim pramenovima. Sporadično iz kose viri jasenov list izjednačen sa bojama jeseni.

Još jedno tiho jutro, samo I pomalo usamljeno.