Politika

Puj za spas sviju nas je stara dečija igra koju smo mi kao deca nekada igrali – jedan žmuri dok se ostali skrivaju. Kad izbroji do 10, onaj što je žmurio kreće u potragu za onima koji su se skrivali. Ako ga neko od onih koji se skrivaju zaobiđe i na određenom mestu zapljune i kaže – Puj za spas sviju nas! - svi su se spasili i progonitelj mora sve ispočetka.

Bio sam pristalica Demokratske stranke u vreme Đinđića i tada glasao za njih. Đinđića je zamenio Tadić i to više nije bilo to. Đinđić je bio „robusni“ pragmatičar – daleko od toga da se on kao doktor filozofskih nauka nije razumeo u demokratiju, ali je očigledno čitao i Platonovu „Državu“ i u svom političkom radu nastojao da državu, kojom se eto i u praksi bavi, napravi delatnom državom (nisam filozof, pa neka mi filozofi od struke ne zamere na ovim „filozofskim promišljanjima“ – tako ja to shvatam). 

Juče je bio Vidovdan – praznik koji Srbi slave duže od 600 godina u pomen izginulima u boju na Kosovu, 1389 godine. I ko zna dokle bi se taj praznik slavio da se juče nije probudio ON i rekao: „Narod Srbije nema razloga da se stidi tog praznika, ali nema pravo da ga koristi kako bi obmanjivao buduća pokoljenja. Vidovdan je jedan od onih praznika koje smo tokom istorije činili velikim i kada smo gubili i kada smo dobijali i kada smo činili velike i časne stvari i imnogo ređe nečasne.

Priča se da su Gordanu Čomić, pre onog performans-streljanja u svrhu prelaska cenzusa, na nedavno održanim izborima pitali, onako kako je red, za poslednju izjavu – Da li bi više volela da je lepa ili glupa? Glupa! Kao iz topa je odgovorila Gordana, jer lepota je prolazna. 

Miroslav Krleža, najveći hrvatski pisac je, objašnjavajući razliku izmeću Srba i Hrvata, izgovorio svoju čuvenu, gotovo epsku rečenicu: „Srbi i Hrvati su dve polovine jedne te iste kravlje balege, koju je točak zaprežnih kola istorije nemilosrdno pregazio i podelio na dva dela.“ Voleo je Krleža još da doda: „Sačuvaj me Bože hrvatskog gospodstva i srpske hrabrosti“. Eh, ti pisci i njihove mudrolije?! Ipak, teško je reći da veliki Miroslav nije bio u pravu.

Još uvek pod utiskom velike „istorijske pobede“ Srpske napredne stranke (SNS) nad narodom srpskim na prethodnim izborima, koja je u narodnom duhu i proslavljena, obuzeše me neke  asocijacije i setih se Đure Jakšića – Bio je veliki šmeker, voleo je da sedi u Skadarliji (onoj staroj, ne ovoj Vesićevoj) i tu skupljao inspiracije za svoje pesme.

Moji utisci o izborima – Ima ih više, ali je na mene najveći utisak ostavio onaj zanosni pogled Nikole Selakovića na svog šefa Aleksandra Vučića u momentu kad je ovaj proglašavao pobedu, u stilu - Jer sreća je lepa samo dok se čeka...

Testovi za malu maturu su ponovo provaljeni.

“Dragi građani Srbije, ako nam poverite vaših 1000 evra, kroz mesec dana vraćamo 1200! Za višestruko veće iznose, mesečna kamata biće i do 30%!“

Asocijacija – Ne znam zašto me jučerašnja Vučićeva poseta Centru za robotiku i veštačku inteligenciju u obrazovanju u Učiteljskom fakultetu u Beogradu podseća na jedan davni događaj, u onoj tamo Jugoslaviji, ali uhvatilo me to još sinoć, pa evo ni jutros ne pušta. Elem, rešila tadašnja Šidska tekstilna industrija da izađe na svetsko tržište, pa u tom cilju napravili lepu kampanju sa modnom revijom. Defiluju prelepe manekenke u modelima ove tekstilne industrije, prati ih filmska muzika, a iz pozadine se čije dubok muški glas – Šit ... šit ...