Ništa, ostanem bez interneta i uletim kod Filipovića, nema ni on, dobro, rekoh, drž’ me, i nagnem se na onaj isti sims za koji zna ceo komšiluk da ne radi, jer sam ga lično jedne zime popravljala, te pokušah da se vežem na kvarno, da napišem mladim nadama pesništva pismo, svašta, propadnem, srećom, na drugi sims, ispod, jer da nema tog drugog sad ne bih ove dražesne redove pisala, elem, podignem se, Filipović se odsekao, drži moje klompe u rukama, rekoh mu „Ludače, hoćes da me ubiješ?” on ništa, sad brzo glogove kapi i šećer te se povrati Filipović, strava, bolj