Politika i društvo

O ponašanju crkve je reč – i ne samo crkve. Nisam hteo da pišem o tome za vreme praznika, pa najpre da podsetim one koji nisu znali i one koji su zaboravili na jedan zverski događaj (ne mogu da nađem težu kvalifikaciju) koji se desio u vreme fašističke okupacije Jugoslavije, na teritoriji južne Bačke – od 4. - 29. januara, 1942. godine. Mađarski fašisti su sproveli raciju i pod led Dunava i Tise bacili 4.500 vojvođanskih žitelja – Srba i Jevreja.

Odmah da kažem da su i Nova Ekonomija (izvor teksta) i Biljana Stepanović, koja je pretpostavljam i njegov autor, dovoljno respektabilni, da bih ja tu polemisao sa iznetim stavovima – mislim da su profesionalni i krajnje korektni. Ko da polemiše, na primer, sa akontacijom poreza na dobit, kao poreskom kategorijom na snazi u vreme pandemije korona virusa, za vreme kad obveznik tog poreza ne radi odlukom države. Dakle ovde više o nekim mojim iskustvima i nekoj sugestiji, s tim u vezi.  

Kada je prošle godine, negde u ovo doba, uz praporce Deda Mrazovih irvasa, Voljeni Vođa (skraćeno – „Vo“) prozborio kinesku vradžbinu „Ua...ću e žen...“, mi, zdravorazumski skeptici, smo se kerebečili i pravili (☞) sprdačinu. Niko od nas, zezatorskih korektora svevlašća, nije mogao da pojmi da moć Njegova prevazilazi granice ove jadne zemlje, da se reč Njegova čuje dalje od pinkoidne kanalizacije i da volja Njegova može da prizove globalnu pošast!

Vašar je bio ... reče pok. Đura Jakšić, a kako smo u njemu prošli, tek će da se vidi kad nas o tome obavesti Krizni štab.

U međuvremenu idemo na vašar u koji se bolje razumem, jer sam u njemu i učestvovao preko pedeset godina, donedavno i zvanično. O pravosuđu je reč, iliti kako ovi iz Evrope to zovu – vladavini prava. Ja ne volim vladavine bilo koje vrste – u ovoj zemlji vazda neko mora nečim (i nekim) da vlada, pa se opredeljujem za ono prvo – pravosuđe.

E, jebiga! Da nisam sinoć slušao godišnju konferenciju za štampu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, održanu po uzoru na ono što obično jednom godišnje čine svetski državnici – gde, razume se, i ON spada, ne bih znao ni koliko sam glup, ni koliko je lepo biti glup.   

„Kako je lepo biti glup,
Kako je lepo biti glup,
Stoka ume da nervira,
Gutaj sta ti se servira …”

Srbija, a posebno Beograd, su u poslednje vreme redovno u vrhu, a bogami ponekad i na samom vrhu izveštaja agencija koje prate stepen zahgađenja vazduha u svetu. To se uklapa i u narativ da je Srbija među najboljima u Evropi i šire u mnogim oblastima življenja – o regionu da ne govorimo, gde smo sebi dodelili čak i ulogu lidera, ali  kako ta konkretna vest i nije baš za hvalu, odlučeno je da se na tom planu nešto radikalno promeni.

Slučaj sa francuskom pričom o Pipinu Malom i njegovim ocu Karlu je samo naizgled sličan ovoj priči. Tamo je sin nadmašio oca, a ovde je slučaj obrnut .

Obratite se narodnom poslaniku, piše na internet  “profilu” Tome File, sa sve slikom (anfas), pa evo da mu se obratim – ovako:

Počinjem da verujem u onu narodnu – ako ti treba dobar bravar, pozovi provalnika (u daljem tekstu: bravar), a i u onog šarlatana Simu Avramova, dekana Pravnog fakulteta u Beogradu, koji reče da je Aleksandar Vučić bio najbolji student u istoriji tog pravnog fakulteta – i mog fakulteta takođe, na kome su samo u mojoj generaciji, diplomirali Tibor Varadi i još najmanje četirui – koliko ja znam, buduća profesora  pravnih fakulteta u zemlji.  

Šta ostaje od politike kada se ona otrgne od velikih tokova i velikih terena i kada se svede na meru običnog čoveka? Možda je najprostiji, ali i najtačniji odgovor na to pitanje: Ostaje život! Onaj mali i skučen; život od danas do sutra, život običnog čoveka; ili bar onaj segment života koji nije hranjen ideologijom, mitom i epom, i koji se svodi na to: kako platiti račune, i kako svojoj porodici i sebi obezbediti bolje sutra!?

Da li znate koja je omiljena zanimacija naroda u Srbiji? Ne, nije seks! Od kako je napredni boljitak prodro duboko u naše krajeve, ta takozvana „sirotinjska zanimacija“ zamenjena je nečim mnogo naprednijim. U pitanju su – svečana otvaranja! Da, i svečana zatvaranja, ali kao što primer Miškovića (i ponekog biznismena iz oblasti praškastih materija) govori, svečana zatvaranja često su površna, kratkotrajna i neefikasna. Zato se oprašivanje naroda u mozak obavlja škljocanjem makaza pred kamerama, svečanim govorancijama i štrickanjem crvenih pantljika.