Politika i društvo

Danas je objavljena tužna vest – umro je Slaviša Lekić. Osećam i dužnost i obavezu da o tom čoveku napišem nešto lepo, jer on je glavni “krivac” što i dalje pišem. Ali kako izbeći da u tom tekstu ne pominjem i sebe, a tu je priča o njemu, a ne o meni.

Svaki put kad pomislim da ne može gore, vlast me demantuje. Ovog puta na tapetu je – ni kriv ni dužan, general Zdravko Ponoš. Nisam dobro rekao, treba – penzionisani general Zdravko Ponoš. A penzionisali su ga u 46. godini, u punoj radnoj i životnoj snazi, sa funkcije načelnika generalštaba, ne ovi sadašnji, već oni bivši – Boris Tadić, tadašnji Predsednik i Dragan Šutanovac, tadašnji ministar odbrane, jedan iz Taićeve ekipe – “Šuca, Goca, Kena …” (vidi prethodni tekst – Boris Tadić kao štetna pojava u srpskoj politici).

Još u uvodu svoje prve knjihge O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012.), govoreći o ulozi stranaca u našem političkom životu, napisao sam:

Kad bismo bili ozbiljni – u vestima o tome u čemu smo sve najbolji u regionnu, Evropi i šitre objavili bismo i vest da je Beograd juče (opet) bio najzagađeniji grad na svetu (Bor, Smederevo, Lazarevac … nisu bili u konkurenciji, jer se objavljuju samo glavni gradovi država).

**Ovo smem još samo sad da pitam, jer ako budu usvojene predložene izmene Krivičnog zakonika (javna, negde objavljena diskusija od 20 dana, ističe već za koji dan) za takvo pitanje bih mogao da zaglavim u zatvoru godinu dana:

Susret najpoznatijeg holivudskog gusara i najvećeg Kapetana Hobotnice bio bi najznačajniji događaj protekle nedelje, samo da živimo u nekoj normalnoj zemlji. Dobro de, znam! Ne kraže se „gusar“ nego „pirat“ i u normalnoj zemlji ne postoji sprega vlasti, proizvođača droge, policije, pravosuđa i medijske porote. Ustvari, normalne zemlje su prikraćene za mnogo toga što uspeva na ovim prostorima. Hobotnica, „La Piovra“, je bila prvenstveno italijanski specijalitet, međutim ovde je uveliko nadmašena.

Za razliku od onog čuvenog - epskog boja, koji se desio pre nešto više od šest vekova, a koji je u odnosu na značaj i srazmeru bio u rangu sa najvećim ratovima na svetu tog doba, ovo novo očekivano i predvidljivo isukivanje mačeva, biće u pravom smislu te reči - bitka, neko će reći i "borbuljak", ograničenog inteziteta i trajanja - u kojem je s obzirom na odnos snaga dve zaraćene strane i aktuelni trenutak međunarodne političke scene, lako predvideti epilog: Srbi će potisnuti Albance sa severa Kosova i Metohije...

Nije odlikovanje Milorada Vučelića, koje mu je dodelila Srpska pravoslavna crkva – orden Svetog Save drugog reda “za višegodišnju uspešnu saradnju, novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina”, jedini razlog ovom tekstu – to je samo povod.

Naša čuvena krilatica kaže: Samo sloga Srbina spasava! Mada, nije jasno precizirano: da li treće od četiri slova „S“ znači Srbina ili Srbiju? Ako svoja razmišljanja temeljimo na principima logike, onda je jasno: da bi bio spašen(i) Srbin ili Srbi, valjda prvo mora da bude spašena Srbija? Ili je možda spas Srba u koaliziji sa spasom Srbije? Neko će sigurno reći, da ako bude spašena Srbija, ova kakvu bez većih izuzetaka imamo poslednjih 200 godina, onda se Srbima loše piše. Kao u Prvom svetskom ratu?!

Nepune 3 nedelje posle Kurtijevog landaranja suverenitetom Takozvanije, na laticama kosovskih božura ponovo vidimo ROSU. Vlažni vazduh sa Atlantika opet je doneo nepogode praćene grmljavinom, a osim grmljavine vatrenog oružja, grmljavina bombastih reči i potop vatrenih izjava sručio se na gudure Zapadnog Balkana. Čekaj, da li se to sprema novi Balkanski rat?