Kratka priča

Dan svadbe. Dolaze u restoran divni, mladi i zaljubljeni. Svi mu zavide na divnoj ženici. Sede sa još jednim parom. Zabavljaju se i uživaju. Malo je mizika preglasna, pa moraju da se nadvikuju. U pauzi ulazi jedna žena sa cvećem. On je gleda... Teško mu je.

-Slušaj, malo ćemo ti pomoći, koliko možemo..dodji svaki dan, daćemo ti hiljadu dinara...mi dosta zaradimo. Dobar si čovek. Imaš dete i ja sam majka.-

Čak i kada bi decu rode donosile, siguran sam da ih ne bi donele bilo gde. Tražile bi mesto gde stanuje ljubav. Život se ne pravi biologijom. To je samo tehnički deo.

Ovog puta je visoko digla glavu kao da vodi samu kraljicu. Išla je dugim korakom uz brdovito dvorište ne bi li iznenadila ukućane. Obećala im je dobru i lepu devojku iz drugog sela i jedva je čekala njihovu reakciju kad je budu videli, nema lepše u deset sela dalje.

Neko vreme ih nije bilo, pa su opet došli i gospodin slučaj je hteo da u dvorištu, na ljuljašci, bude baš samo Nevena i da nju ugledaju prvu kad su prošli kroz kapiju. I desila im se Ljubav. Obostrana, na prvi pogled.

Srce pumpa krv i srce voli. To su jedine dve stvari koje ono i treba da radi. Prva funkcija nas održava u životu, a druga održava život u nama.

Svakoga dana sam je čekao skriven i poput senke pratio do kuće, želeo sam je gledati kako hoda, jer to me je i držalo dalje od nje.

Njen cilj bio je taj osećaj. Saznanje duboko ukorenjeno u svakoj pori, da može da pokida konce i lance kojima su je pokretali stvoritelji na pozornici života. Sama činjenica da nije vezana već je bila sasvim dovoljna da počne da miriše vazduh.

“Ne diraj, Besmrtna! Postoje ljudi o kojima, jednostavno, ćutiš.”

Sedim na vrhu svoje loptaste osećajnosti i meditiram. Dođeš mi, zagrliš me i ćutiš.