Kratka priča

Svako ko je nije poznavao mogao je da zaključi, bez premišljanja, da je jednostavna žena, domaćica, borac i ratnik života koji ne miluje, stub i oslonac teških cigala koje su činile samo zidove, bezbojne, bezvremene, zidove.

Uvek si gledao u daljinu. Hej, čoveče! Probudi se!

Majstor je stajao nem, otvorenih usta, zaleđen.

I tako ja pišem. Isprazne misli, nevešto povezane, jedva razgovetnije od pijanačkog trabunjanja, to je moje pisanje. A da ne zaboravim i ključnu reč: proseravanje.

Vojnu komandu i železničku stanicu delilo je pedesetak metara.

Tlo pod nogama mi je zadrhtalo. Mislim da je Zemlja prestala da se okreće.

Odlomak iz romana Duše selice

Zahvaljujući mojim neprijatnim raspravama sa poštonošama, nekoliko njih je poživelo i još godinicu-dve. Pa i više.

Sada tamo pada kiša. A magla krije tragove baskervilskog psa. Ona trči. Devojka u crnom. Bili smo baš mladi: možda smo tek dobili lične karte. Spojio se sever i jug. Bio je jedan slet 25-og maja i autobus koji je odlazio. Oko nas se nazirala nadolazeća smrt i vatra. Nikad nije lagala, a bila je iskrena. Ali se žuč svađe prosuo. Kao i uvek: bez razloga. Pokušavala da priča sa mnom. Stalno je iznova htela da me učini boljim. Bio sam tvrdoglav, ljubomoran i osećao sam mazohističko zadovoljstvo u  sadističkom odbijanju. Onda je ona otišla daleko.

Za sve one bioskope iz čijeg pepela su nastali neki šoping molovi.