Kratka priča

Izgubljenost rađa svesne ljude.

Ali sav taj raj je najedanput počeo prestajati to da biva, i broj posetilaca se počeo rapidno osipati. Niko nije znao zašto.

Znao je ono što oseća, a osećaj je bio istina.

Osećanje je tiho i postepeno raslo i počeo si, već tada, da me štitiš od zime i sveta. A da to nisi ni znao.

Sve kockice su morale da se slože, nije smelo da bude propusta, greške, slučajnih okolnosti...i trebalo je, bar, malo sreće da začini ovaj veličanstveni lov!

Ta magična slova, iako su jedinstvena, zajedno čine nezamislivu celinu.

Zabluda je da se kafa pije u društvu ili da je ukusnija kada ti je neko drugi spremi. Retke su osobe koje ti je ne pokvare, kao i one koje će je spremiti kao što to sam činiš. Ako ih imaš, onda to poštuj i gledaj da ne pokvariš.

Život baš sa uživanjem ume i voli da se poigra sa samim sobom u telu koje strada, dok on nastavlja svoju igru, menjajući telo po telo. I tako se život poigrava nama, nekakvim svojim redom, nama nedokučivim za večnost, dok naša tela pate i stradaju

"...Sve sam zaboravio. Baš sve. Svaki detalj. I uvek ponovo zaboravim. Kada dođe leto..."

U Londonu, 6. jula 2006. godine, u srpskom restoranu „Ničija zemlja“.