Kratka priča

Zabluda je da se kafa pije u društvu ili da je ukusnija kada ti je neko drugi spremi. Retke su osobe koje ti je ne pokvare, kao i one koje će je spremiti kao što to sam činiš. Ako ih imaš, onda to poštuj i gledaj da ne pokvariš.

Život baš sa uživanjem ume i voli da se poigra sa samim sobom u telu koje strada, dok on nastavlja svoju igru, menjajući telo po telo. I tako se život poigrava nama, nekakvim svojim redom, nama nedokučivim za večnost, dok naša tela pate i stradaju

"...Sve sam zaboravio. Baš sve. Svaki detalj. I uvek ponovo zaboravim. Kada dođe leto..."

U Londonu, 6. jula 2006. godine, u srpskom restoranu „Ničija zemlja“.

Svako ko je nije poznavao mogao je da zaključi, bez premišljanja, da je jednostavna žena, domaćica, borac i ratnik života koji ne miluje, stub i oslonac teških cigala koje su činile samo zidove, bezbojne, bezvremene, zidove.

Uvek si gledao u daljinu. Hej, čoveče! Probudi se!

Majstor je stajao nem, otvorenih usta, zaleđen.

I tako ja pišem. Isprazne misli, nevešto povezane, jedva razgovetnije od pijanačkog trabunjanja, to je moje pisanje. A da ne zaboravim i ključnu reč: proseravanje.

Vojnu komandu i železničku stanicu delilo je pedesetak metara.

Tlo pod nogama mi je zadrhtalo. Mislim da je Zemlja prestala da se okreće.