Politika i društvo

Odlazak kod zubara je i dalje priličan tabu, iz više razloga. Pre svega, ljudi se plaše zubara, odnosno čeprkanja po ustima. To je jednostavno tako. Ne poznajem nikoga ko se makar ne naježi, ako ne i zažmuri i strese na samu pomisao zujanja bušilice.

Neko je rođen da se ceo život pati, a neko da bude direktor, šef. Veoma često saznamo da taj "rođeni šef" obavlja pet poslova istovremeno i naravno iz državnog budžeta prima pet plata – u zbiru više od 400.000 dinara...

Mali, nekvalitetni, nekompetentni ljudi, prazne duše, bez kvaliteta snaže i održavaju svoj sopstveni kult. Čim neko glumi boga, to govori da kao čovek ne vredi ni prebijene pare.

Nataša Mijatović

Sam si sebe izgradio. Otišao si iz rodnog sela za veliki grad, izučio školu i radio u državnoj firmi. A onda si otkrio biznis. Oko sebe si okupio nesposobne poltrone, koji će u tvoje ime upravljati sposobnim radnicima. Znaš da ih to ponižava, ali nije te briga.

Progutano dostojanstvo neće da napuni prazan stomak, ali malo bačenog hleba hoće.

U politici nema prijatelja, ima jedino interesa. Kada to naše vođe shvate, možda se i pokrenemo. Vreme velikog državnika Tita je davno prošlo, to moramo da shvatimo svi.

U zemlji u kojoj svi krše pravila najveći buntovnik je onaj koji ih poštuje.

Stotine ljudi namrštenih, uplašenih i besnih istovremeno, mašu onim papirima sebi pred očima, od muke se hlade, a miris belog luka, pržene paprike i bureka sa mesom tek izedenog...

Delboj postade narodni heroj, muvarenje postade način života, ali nama je lepo. Slušamo u zanosu kako nam prodaju muda za bubrege (što bi neki pristojan svet rek'o „rog za sveću“), pa se u priči grade gradovi na vodi, valjda i kule u oblacima i štatijaznam šta još.