Politika i društvo

Progutano dostojanstvo neće da napuni prazan stomak, ali malo bačenog hleba hoće.

U politici nema prijatelja, ima jedino interesa. Kada to naše vođe shvate, možda se i pokrenemo. Vreme velikog državnika Tita je davno prošlo, to moramo da shvatimo svi.

U zemlji u kojoj svi krše pravila najveći buntovnik je onaj koji ih poštuje.

Stotine ljudi namrštenih, uplašenih i besnih istovremeno, mašu onim papirima sebi pred očima, od muke se hlade, a miris belog luka, pržene paprike i bureka sa mesom tek izedenog...

Delboj postade narodni heroj, muvarenje postade način života, ali nama je lepo. Slušamo u zanosu kako nam prodaju muda za bubrege (što bi neki pristojan svet rek'o „rog za sveću“), pa se u priči grade gradovi na vodi, valjda i kule u oblacima i štatijaznam šta još.

„Ma, dosta mi je svega! Došao sam do dna. Nema dalje, batice. U džepu imam još samo 100 dinara. Taman ću za taj keš da kupim jedno uže, pa da se obesim. Neko lepo uže, svileno, sa tirkiznim odsjajem, da to bar liči na nešto...

Klupa, pločnik ili neka kutija su njihova kuća ili stan. Ulica im je najveći prijatelj, istovremeno i neprijatelj. Sanjaju da dočekaju neko bolje sutra... Oni su beskućnici.

Tu 1916. godinu sam potisnuo na nekom tamnom mestu, ostavio je zaključanu i zaboravljenu, samo da me ne bi proganjala i u snove dolazila...

Јer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, јednako 
im biva, kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaјu
 isti duh; i čovek ništa niјe bolji od stoke, јer sve јe 
taština.

Starleta Blondi (ko god da je) kaže: “nemam volju i želju da učim pa mi je kum sredio diplomu”. Reakcije države, neke institucije, na ovu izjavu nije bilo. Zašto? Zato što nema države.