Jadranka Bežanović Sovilj

Nama ne treba istina, to je već dokazano, nego njena suprotnost!

Gle čuda, tada je to bilo beskrajno simpatično i nasmejano dete. Šta se to desilo da postane odbojna rugoba od čoveka? Niko to ne zna.

Gledala je u ogromni sat ispred sebe, minuti su prolazili kao večnost.

I najzad, moraš da priznaš, ti, ženo prokleta, da možeš i da ne voliš, da moraš da ne voliš, da si ubica ljubavi!

Desilo se to jednog jutra na beogradskoj pijaci. Bila je subota i pijaca je bila prepuna.

Joj, čoveče, kako te ja shvatam i prihvatam, kako te volim i kako ti opraštam! Ne mora da te vidim, ili, da te upoznam, odavno te ja znam , nego ti to ne znaš, jer, ja jesam ti!

Ona mu pruži ruku i nežno reče:"Gospodine Dimitrije, drago mi je! Ja sam Nada!”

A, ljudski život je kao ovaj pesak što ga more prstićima sebi privlači, šta god da utisneš ili nacrtaš na njemu more ga iz hira obriše, sebi ugrabi, preradi i stalno nas uči da nema zacrtane sigurnosti, samo ritam neminovnog…

Ne postoji univerzalni jezik ljubavi, sreće, dobroga i opštedobroga, postoji jezik tuge koji si ti, moj Savremeni, usavršio do sitnih detalja! Jezik bez glasa, padeža i pravila. Taj jezik se govori očima i našim jadnim srcem.

Da li znaš da čitajući nečije pesme možeš da zaceliš svoje rane? Čitaj ih u sebi, polako, ispijaj ih kao najskupocenije vino, oseti ukus zajedničke ravni bola i straha, ljubavi, strasti, nade i vere...