Jadranka Bežanović Sovilj

Anđeo je i dalje lebdeo iznad njega. Jednog momenta mu je prišao bliže i čvrsto ga zagrlio snagom anđeoskog božanstva. Bio je to poslednji napor da ga sačuva u životu.

Zvezde su se gurale na uzanom oknu vitezove odaje, kao da su nešto htele da im kažu, pa su svojom umrlom svetlošću vrištale po njihovim umornim i usnulim telima.

Onaj isti što i dalje uništava sve pred sobom, ne bi li u sterilnosti fizičkog postojanja dao smisao svom bitisanju, ne bi li udobno i prezaštićeno ušao u budućnost koju je, pak, on zamislio, ne bi li sebičnost bila najskuplja dragocenost njegovog posrnuća!

Jutro je tek počelo da umiva Zemlju. Orosilo je. Malena se budila. Počela je da se proteže i pomisli kako se dobro naspavala. Osetila je neku novu snagu. Bila je ista, ali i nekako drugačija.

Nama ne treba istina, to je već dokazano, nego njena suprotnost!

Gle čuda, tada je to bilo beskrajno simpatično i nasmejano dete. Šta se to desilo da postane odbojna rugoba od čoveka? Niko to ne zna.

Gledala je u ogromni sat ispred sebe, minuti su prolazili kao večnost.

I najzad, moraš da priznaš, ti, ženo prokleta, da možeš i da ne voliš, da moraš da ne voliš, da si ubica ljubavi!

Desilo se to jednog jutra na beogradskoj pijaci. Bila je subota i pijaca je bila prepuna.

Joj, čoveče, kako te ja shvatam i prihvatam, kako te volim i kako ti opraštam! Ne mora da te vidim, ili, da te upoznam, odavno te ja znam , nego ti to ne znaš, jer, ja jesam ti!