Jadranka Bežanović Sovilj

"...ne pravi se luda! Mi svi volimo, ali ne kao ljudi! I to dobro znaš! Mi se ne vezujemo kao ljudi: čvorovima, omčama, udicama, uzicama svakojakih osećanja, ili lažnom sigurnošću da nekoga posedujemo..."

Sve su mogle videti šta se dešava na tim ležećim gubilištima začetih života. Krvavi čaršafi, limene posude, uspavana mlada tela.

Otvorila sam vrata detinjstva ne bih li te našla u krošnjama duda, topole, breze ili moje voljene višnje.

„Tananana, ja sam kralj Jogojunde!“

Sve je život zahvaljujući ljubavi! Šta drugo može činiti dušu večnom?

Taj stari, trpeći sloj ljudi je većina našeg stanovništva, to smo mi sutra, to je starost koja neminovno savija, suši, iscrpi, ispije, ubije ono malo čoveka za koga se nadam da još ume da se bori za lepo i plemenito u sebi.

Odlomak iz romana u nastajanju.

“Nemoj da se praviš luda Jadranka! Došlo je vreme da umreš!”reče nasmejano lice prelepe Aristid.

Anđeo je i dalje lebdeo iznad njega. Jednog momenta mu je prišao bliže i čvrsto ga zagrlio snagom anđeoskog božanstva. Bio je to poslednji napor da ga sačuva u životu.

Zvezde su se gurale na uzanom oknu vitezove odaje, kao da su nešto htele da im kažu, pa su svojom umrlom svetlošću vrištale po njihovim umornim i usnulim telima.