Jadranka Bežanović Sovilj

Dobro, zima ima svoju lepotu. Ali, ni beli sneg nije uvek beo, a izraz “zimske radosti”, uopšte mi nije jasan. Jedino me očarava ogromno, noćno nebo, sa sjajem bezbroj zvezda koje asociraju na dom i toplinu, neki i poznat i nepoznat svet za kojim stalno čeznem.

Otišao je jednog maglovitog jutra. Na mestu gde su boravili neko je našao potkovicu. Bila sam ubeđena da ju je Dženan meni ostavio.

"...ne pravi se luda! Mi svi volimo, ali ne kao ljudi! I to dobro znaš! Mi se ne vezujemo kao ljudi: čvorovima, omčama, udicama, uzicama svakojakih osećanja, ili lažnom sigurnošću da nekoga posedujemo..."

Sve su mogle videti šta se dešava na tim ležećim gubilištima začetih života. Krvavi čaršafi, limene posude, uspavana mlada tela.

Otvorila sam vrata detinjstva ne bih li te našla u krošnjama duda, topole, breze ili moje voljene višnje.

„Tananana, ja sam kralj Jogojunde!“

Sve je život zahvaljujući ljubavi! Šta drugo može činiti dušu večnom?

Taj stari, trpeći sloj ljudi je većina našeg stanovništva, to smo mi sutra, to je starost koja neminovno savija, suši, iscrpi, ispije, ubije ono malo čoveka za koga se nadam da još ume da se bori za lepo i plemenito u sebi.

Odlomak iz romana u nastajanju.

“Nemoj da se praviš luda Jadranka! Došlo je vreme da umreš!”reče nasmejano lice prelepe Aristid.