Kratka priča

Dva sveta na uskom prostoru. Vladala je tišina, ravnodušnost... Razgovor između njih se svodio na dogovor oko toga šta treba kupiti, skuvati, očistiti, oprati... Nigde nisu išli zajedno.

Ušla je u moju antikvarnicu, ili špajz, kako sam voleo da kažem, lakim, skoro lebdećim korakom, osvrnula se okolo i pružila mi ruku, predstavljajući se.

Večeri su joj se stapale sa srcem. Onako premorena od truda da preživi dan, sa sutonom skidala bi osmeh i bacala ga u sledeću noćnu moru.

Ne znam šta se desilo. Ljudi su se zatvorili u svoje kuće, dvorišta, misli, zatvorili i vrata i prozore, tek kad se baš mora provuku se, čini se, kroz ključaonicu, samo da se ne otvore.

Kako je svjetlo postajalo jače, a mračna magla izlazila u noć, tako se i žena zmija vraćala u ležeći položaj uz domaćina.

Otvorila sam vrata detinjstva ne bih li te našla u krošnjama duda, topole, breze ili moje voljene višnje.

Dečak je zamišljano gledao u mačku koja je spavala na prozoru. Njima dvojici nije bilo do čorbe, ručka uopšte, a baška nisu bili zainteresovani da slušaju dedino srkanje i mljackanje.

Seo je na travu pored njega i gledao ga, a nije ga video. Video je samo njenu bosu nogu i sandalu s pokidanim kaišićem, a pored, šešir slamnati, veliki, s belom trakom koja je lepršala na vetru.

Svake noći kada bi zaspala, sanjala je ženu za koju su je vezivali najjači osećaji koje je mogla, ili nije mogla ni da zamisli.

A, u čekaonici se sanjalo. Brze slike su letele tako da je postojala izvesna mogućnost da će njihov let i brzina oboriti spavača sa stolice.