Kratka priča

Otišao je jednog maglovitog jutra. Na mestu gde su boravili neko je našao potkovicu. Bila sam ubeđena da ju je Dženan meni ostavio.

Slika kao nemi prikaz bila je sasvim zadovoljavajuća.

Priča

Uspaničila sam se pri pomisli da neću imati ni jednu jedinu ideju kako da započnem knjigu... Moj život nudio je tri reda... Društvo u kom se krećem gomila je filozofa koja citira život umesto da ga živi.

Nema više čuvanja. Ćutanje je najveći neprijatelj ljudi, inače nam ne bi dali moć govora, zar ne?

"...ne pravi se luda! Mi svi volimo, ali ne kao ljudi! I to dobro znaš! Mi se ne vezujemo kao ljudi: čvorovima, omčama, udicama, uzicama svakojakih osećanja, ili lažnom sigurnošću da nekoga posedujemo..."

Izmakao je glavu koji santimetar da je pogledom obuhvati što bolje. Gledao je kao što se gleda ikona Svete Petke, Mona Liza, Klimtova Adela...

Ujutru je deda sa svojim ispisnicima, kako je voleo da ih zove, bio među prvima u redu za penziju. Bilo je to doba dana koji prvenstveno seća na vruć hleb u pekarskim gajbama.

Priča za priču.

Sve su mogle videti šta se dešava na tim ležećim gubilištima začetih života. Krvavi čaršafi, limene posude, uspavana mlada tela.