Kratka priča

Lepi su. Nekako večeras lepši nego inače. I veliki su. Veći nego juče. Omalele im klupe valjda, pa je vreme da nova uporišta pronađu, a ni ne znaju još koliko će puta poželeti da su ponovo mali.

Kako ti je u njenim rukama dok provlači prste kroz tvoju kosu, tone li u tvoje poglede onako kao što sam ja tonula? Lijepe li se dlanovi tvoji o njene obrise, kao što su ruke tvoje gasnule na kukovima mojim?

“Ne možeš toga da se setiš, jer ćeš tek živeti taj život, život te male devojčice. Toliko mogu da ti kažem. Uskoro krećemo!”

„Nemam ja tako izopačen um kao ti! Da se oženiš, imao bi dete i skrasio bi se, dakle, ne bi mi pričao o glupostima i ne bi gubio vreme na tom Internetu, žvalavio i olajavao!“

“Dosta! Kako Vas nije sramota da pričate svoju bruku?! Ostali ste na jednom živom detetu! Na Neželjenoj! Zar ne pomišljate da nas je sve Bog dovoljno kaznio zbog svih Vaših nedela?”

Danas je kod šahiste početnika navratio omanji, trbušast čovek sa licem boje crvenkaste gline. Taj glineni oblik kao da je izvajan na brzinu i gurnut u pećnicu kako bi popunio mesto.

Dva ožiljka

Serija istinitih priča u kojima su samo imena učesnika izmenjena.

Voljeni je nije tražio, roditelji su je živu oplakali, sestrice jezerske prihvatile. Kada se voda umirila samo jedan je mjehur nosio sliku. Dječije cipelice.

„Biće sve u redu...u stvari, uvek je sve u savršenom redu. Teško ti je to shvatiti sada, ali veruj mi, doći će i taj trenutak...ne brini, sve je kako mora biti!“