Politika i društvo

Aleksandar Novaković

Mi koji ostajemo u Srbiji uprkos svemu imamo i taj jedini argument, da volimo svoju zemlju i da nikada ne bismo živeli „tamo daleko“.

Opčinjenost Nemačkom i šire germanskim narodima, aktuelne srpske vlade, unatoč i uprkos situaciji u kojoj se nalazi pomenuti evropski tenor, samo je dodatni razlog nepoverenja istoj. Da li proističe iz fascinacije koju žrtva ima za dželata ili iz nama nedoku(r)čivog razloga, budućnost će nam reći.

Putinova poseta Beogradu je pod lupom međunarodne zajednice, dok domaća javnost kao da događaj posmatra kroz Hablov teleskop, blaženo nesvesna zakrivljenosti slike.

Deca žive u paradoksima koji im nameće industrija igračaka: buljavim beznosim lutkama sa ogromnim usnama koje se zovu – derišta; konjima i psima sa ljudskim fizionomijama, smrdljivcima, ljigavcima, zombijima.

U predizbornoj kampanji, kako se to radi u pravim „normalnim zemljama“, ka kojima se sunovraćujemo iz dana u dan, pitanje održavanja pomenute parade nije najavljeno. A laž nije samo kada se krivotvori istina, već kada se ista i prećuti.

Ako neko bude ovo čitao kroz sto godina, Komisija će odlučiti da je ipak prerano da se skloni bodljikava žica kojom je Srbija opasana. Možda, eventualno, podignu cenu ulaznice turistima koji će obilaziti malu zaboravljenu zemlju, u bornim kolima.

Deceniju i po kasnije, nalazimo se tamo odakle smo i pošli. Godine koje su ostale za nama mogu da posluže kao velika pouka svima koji se nadaju boljitku.

Kad bi se dinosaurusi kojim slučajem nenadano pojavili negde, u belom svetu, i videli gde su došli, sami bi se pojeli smesta. Kad bi se pojavili u Srbiji, ne bi našli zdravu šljivu da se o nju obese.

Podrazumeva se da nismo svi u stanju da čitamo i shvatamo izvorne ideje velikih mislilaca i naučnika, a ni da se u potpunosti složimo sa njima. Zato čitamo i slušamo iskustva drugih ljudi koji su bili u prilici da „piju sa izvora“, razmenjujemo ih i širimo dalje.