Politika i društvo

Jednostavno, moramo da menjamo sebe da bi nam bilo bolje.

U redu, takva motorka nije bila izvor opasnosti, ali u tom trenutku u zgradi RTS bljesnula je oštrica jednog mnogo strašnijeg oružija – cenzorskih makaza.

I ne kritikujem lepotu našu, krv našu, kritikujem nas, jer smo se kasno okrenuli da pogledamo šta smo iza sebe ostavili...

Kod nas postoji nekoliko vrsta mraka, od kulturnog do zdravstvenog, ali definitivno je najveći onaj koji se odnosi na informisanje građana. Medijski mrak. Nikada pre mrak nije bio crnji po tom pitanju nego što je danas. Na prste jedne ruke možete prebrojati elektronske i štampane medije koji u svom izveštavanju imaju i aktivnosti opozicije. Doduše, i režimski mediji izveštavaju o tome, ali samo u kontekstu „Domaći izdajnici, strani plaćenici, rušitelji i mrzitelji“ Nazivaju ih: „Ološ, kreteni, neradnici, šljam“.

Sinoć smo u kući zaboravili na TV, žive smo duše, opustili smo se, tako da smo jutros osvanuli u halabuci koja se da porediti sa kakofonijom orkestra koji se štimuje pred nastup. A nastup se čeka tačno u podne (kako drugačije), kada će velmoža isukati teške topove.

Krećem sa jutarnjim mazohizmom, a dan je savršen, prolećni. I priroda se buni protiv ove neprirodne ljudske realnosti.

Šta ćeš, nismo svi isti... Neko u ratu dobije metak, neko imetak.

Afrodizijačko dejstvo partijske knjižice na pojedince je poznato.

Deveti je mart takođe i simbol onog iskrenog planinarskog duha...

Pa, oni i jesu veliki. Da nije njih, pola Srbije, pola Bosne, pola Hrvatske, Makedonije i Crne Gore bi umrlo od gladi i opet bi zaratilo, jer bi sirotinja bili još veća.

Ipak, nasilje se ne vrši samo nad ženama, već su i deca postala meta nasilnika svih vrsta...