Željko Jovanović

Prošao sam ubrzanim korakom pored bašte. Njena gluma pokretala je moju glumu. Pravio sam se da je ne primećujem, a to je i ona uradila iako sam znao da me je primetila, kao što je i ona znala da sam ja video nju.

U ranim četrdesetim, nimalo lep muškarac, sa zarađenim hendikepom u kuku, grlio je svoju nešto lepšu polovinu i šaputao joj med u ušnu školjku. Hendikep mu je pomogao da dobije poslednji posao, budući da se zakon nešto malo zauzeo za osobe sa invaliditetom.

Zamislite i ovo, u ovim plemenima ne postoji reč za vođu, vladara ili zapovednika. Jednostavno se sluša osoba koja, po njima nekim bitnim kategorijama, poseduje određene kvalitete.

Ovi prvi vesnici proleća, ova tri lezileba, vrpoljili su se na pomenutim, neudobnim gajbama i vodili su obične, nedomaćinske razgovore.

Otac se pravio da ne primećuje svog sina, dangubnog mladića od četvrt veka, koji je poput teškog ranjenika hodao po kući. Raznočarenje je pritiskalo očeve grudi.

Sobu je osvetljavao jedino ekran od televizora, što je bilo sasvim dovoljno. Sedeo je na kauču držeći na krilu plavu vanglu koja je bila ispunjena kiselkastim višnjama. Koštice je pljuckao u poveću kristalnu pikslu, drugom rukom je  daljinskim upravljačem šaltao programe, mršteći se zbog kiseline u višnjama i zbog programa na ekranu. Tmina u sobi mu nije smetala. Vremenom je naučio da se najbolje snalazi u njoj, što nije ništa neobično budući da je u pitanju jedan rudar.

-E, moj Hermese...- obrati se momak psu koji je ležao pored peći, -Sukobljavaju se ove vražje jeseni. Jedna u meni, a druga oko mene.

Nosio je bradu od nedelju dana, perjanu jaknu i paket dugotrajnog mleka ispod miške. Deset tetrapaka po litar.

Da li su gore pomenute babe zaista sklone predviđanju budućnosti ili je čak i njima bila jasna politička situacija u zemlji, nije utvrđeno.

Podne je za jednog prosjaka, ispred crkve u glavnoj gradskoj ulici značilo i kraj radnog vremena.