Kratka priča

Knjiga u nastajanju.

Crne marame promrzavale su na kolenima kraj grobalja, a zastave su se spuštale.

Mrak je već uveliko nagrizao prvi oktobarski četvrtak kada je zvuk lokomotive nadjačao njihove reči, kada je tuga bila vrelija od njihovih poljubaca.

Sudbina je, mila moja, kao ogromna biblioteka. Pristup ima svako od nas. Stvar je izbora i lične volje koje ćemo se sudbinske knjige dotaći.

Umesto razmišljanja o materijalnom, razmišljao sam o umetnosti. Umesto tugovanja za izgubljenim, tragao sam za neotkrivenim.

Pravo iz busplusa uletim u kuću, kad tamo, vidim, napravili se tabori.

Glasno smejanje na naučnikove fazone i simpatična, svedena haljinica-maramica sa animal printom, koju simultano povlači čas gore čas dole, kao da je u nedoumici da li je manje zlo da joj proviri halter samodržeće čarape ili tamno purpurni oreol namunjene bradaje.

Da li umem da opišem svoja osećanja tada? Sumnjam i neću. Rekoh, bila sam već mrtva u živom telu.

Zar zrno sumnje može pokrenuti toliko nevjerstvo u tebi, Azore?

Nove generacije posetilaca rođene su bez ikakvog obzira prema drugima. Njihovo poštovanje svedeno je na nulu, a ljubav se nadomestila papirnim zlom. Još jedan vid uspešne trgovine. Ljudske duše imaju tako malu cenu da je lakše njih kupiti no cigarete, na primer.