Kratka priča

Nešto kad' vraćam film ne mogu da se opsetim ko je iz ekipe slavio slavu na regularnoj bazi.

Eventualno neko ko je imao u šteku obudovelu baba-strinu Hadži-Pešičevu, rodženu Beogradžanku sa Dorčola, pa se krišom iskradao sa kevom da ne vidi matori, inače visoki čimbenik u Sekretarijatu unutrašnjih poslova ili Komitetu za bezbednost saobraćaja.

Srce je teško naći novo. Mnogo zajebana stvar. Sve rariteti.

Vreme je da se stvari promene. Došao je taj dan.

Preopterećeni svime oko sebe, zaboravili baš na to od čega sve i počinje – samog sebe.

Sve je to odisalo niskom svešću i čamotinjom tipa „geto-nepravda-trula repčina-nacionalistička kanalizacija mržnje i nezadovoljstva i konglomerat nesuvislih misli nepismeno nažvrljanih na različite papire sa flekama od pasulja ili neopranih ruku nakon pravog sranja.

Posvećeno mojoj baki.

Nije mi bilo suđeno da razumem tuđi život! I moj mi je bio tajna, pa sam se vratio svojoj bašti.

A kofera ima, za svakoga baš taman, bez greške trpe sve koje ja nisam htela.

Da im se žrtvuje na koncu propasti sveta, da im u oko pruži vreme, koje oni sami ne bi nikada dotakli.

Shvatih odmah – i ona je neka udarena.