Kratka priča

Gladijanci su živeli u svetu strave i užasa, bez hrane, lekova, ljubavi i svega ostalog. Jedino je smrt bila nešto što je sasvim izvesno i sa čim su mogli da računaju bez iluzije da će im izmaći.

Znaš što mi je kad sve moje priče zamijene groznićave tišine polu-tuge, polu-dosade?

Čudan je pogled sa beogradskog solitera. Sve je mirno i mirišljavo. Vide se samo Dunav i Sava. Kako su lepi! Ko još ima Avalu i Kalemegdan? Ibar je suviše daleko, i prljav. Dolina kesa. Morave su se iskrivile.

„Vidiš li, Zlatokosa, svoje ime u zvezdama?“ pitao ju je jedne od onih večeri kad su pogledima uprtim negde, tražili beskraj i u njega smeštali svoju bezvremenu ljubav, lišenu svih ovozemaljskih slabosti. Umesto odgovora, prstom je pokazala na zvezde i u vazduhu načinila nekoliko pokreta.

I još mnogo stvari koje supredstavljale naličje profesije koju je odabrao, ali ovo je bilo pravo lice naličja: ružno, zbunjujuće, a gledalo ga je pravo u oči i tražilo direktno suočavanje. Ispostavilo se da, ipak,nije sve video...

Brod je bio veliki, i dobio sam ga na poklon, neko ga je do tada uređivao umesto mene, ali me umaralo što posade kasnije nije bilo, a bilo je tu mnogo posla.

Gledao je hladne obrazine bivših lica iza kojih više nije bilo ničega do tamne nemerljive praznine ispunjene ćutanjem koje više nikada nigde nikakav zvuk neće moći da zatalasa i uznemiri.

Priča za priču

Jednostavno obožavam sve prirodne magije i čuda, koje su toliko sveprisutne i „obične“, a toliko neuhvatljive i nevidljive. Možda je i ljubav takva?

Opet se obreo u mestu iz kog je otišao, u kući koja se ama baš nimalo nije promenila. Sve je bilo na istom mestu. Uhvatio je sebe kako sve više i više liči na oca, a smeo se zakleti da nikad neće biti takav!