Kratka priča

Bio je njena jedina ljubav. Njena snaga, početak i kraj.

Sat vremena su ćutali pred kamenom pločom.

Pročitao je negde da ljudi najviše veruju osmehu.

Nisam doprineo napretku ovog sistema, postao sam parazit. Na taj način sam štetio sistemu.

Društvo je čeka. Nebitnost upitnika ostala je ravna, posve ravna, u svim izgubljenim samoglasnicima.

Neću se sjećati svih onih riječi, kažu da te riječi umiju biti slađe od meda i saća.

Ne kapiram suštinu, kaže on. Kad je lopta u terenu a igrač nije, to nije aut. Ne kapiram ja mnogo toga, kažem mu, ali znam da kad neko nije tu onda nije, pa mogu deset lopti da se vrte po terenu, on je za mene u autu. Tačka. Svađa je trajala do kraja utakmice. Pobedila sam na penale. Njegov tim je izgubio. Takođe na penale.

Ljudi hoće nekakvu slobodu mišljenja, a većina uopšte i ne zna niti šta je sloboda niti šta je mišljenje...

Ove noći mu se tuga ponovo zavukla pod kožu. Opet se duboko zagledao u hladne talase koji su se presijavali u polumraku njegovih misli, ali je bol i dalje bio sastavni deo njegovog umornog tela! Bol, nesanica, strah od prošlosti, lavirint pitanja bez izlaza. Po ko zna koji put, njegov pogled je ponovo bio mutan od suza. Napalo ga je sećanje! Nije mogao da zaboravi strahote koje je kao vojnik preživeo na karauli Košare, sa samo devetnaest godina. Nadao se da će voda odneti i sećanje i bol i misli!

Ne možeš svima da otvoriš vrata, onda više nemaš svoja vrata