Kratka priča

Kao što izgledaju zgrade, tako izgleda i naš mentalni sklop.

Dečak postavlja pitanja, Starac odgovara mudro.

Oči mi se sklapaju! Osjećam pritisak dok se oko mene “useljavaju” razne knjige. Ne plaćaju stanarinu, svakim danom ih ima sve više. Oko mene se nalazi pravi kreativni životni ideal. Zar ne? Za takve ideale sam živjela, zatrpana knjigama, budućim i prošlim danima, uz ko zna koju čašu vina. Više sam počela kao hrčak da skupljam sve te flaše, osjetim svaki put kad po njima padne prašina, kao mraz. Pokupila sam sve moguće školjke i miris mora. U petama mi se uvukao osjećaj topline, da nisam sigurna hoću li moći izdržati zimu?!

Ma koliko ona želela, volela žudela, više nije bilo ni tračka nade u ovom golom, neljudskom svetu. Sve što su imali izgubili su.

„Pričao je o ljudima, porodici, životu, odluci da postane sveštenik...Pričao je braneći se od pitanja koja bi mu ona mogla postaviti i koja bi ga naterala da preispitujući se, proživi ponovo svoj život. A čemu to? Preispitivanje bi značilo da je njegova vera poljuljana“

Godinama je Beograd usvajao Janka, prilagođavao njegov palanački karakter, akcenat, životnu filozofiju, pa mu je njegov rodni Pepeljevac postao mnogo zabačen od Beograda.

Zapisao je ovo zapažanje kao jedno od prokletstava ljudi.

Nije politika plemenita nauka koja je ispala iz televizijskih prijemnika, ona se krije u svima nama i čeka trenutak jačine da se ispolji. Ne zavaravaj se neutralnošću; da si neutralan, ne bi se rodio.

Mi nikad nismo bili kalupi, i svaka kopija nas je naprosto provocirala. Moramo dokazati nadolazećim proljećima da još imamo muda za borbu u čast iskrenih osmijeha, makar bez cilja, ali sa nenadjebivim sredstvima.

Zima je moj jedini saveznik u smrzavanju emocija.