Kratka priča

Voleti...

Pušio sam pljugu ispred ulaza i posmatrao izgubljene, dugokose ratnike i devojke u kožnim minićima. Njihov jedini cilj je bio gutljaj piva uz prirodu, razmišljanje uz sunce i cmakanje uz zavidne poglede.

Hajde da fabrikujemo stvarnost.

Možda da racionalizujemo svoja osećanja?

Ili da konačno sredimo draftove svojih života?!

Gledamo nesavršenim vidom, kao što stranim rečima koje koristimo govorimo čudnim jezikom. Niko nas ne razume. Niko nas ne oslobađa. Niko nas nema.

- Metanoja, dragi Moj ili Naš, svejedno! U vozu si koji nije voz, niti kakav prevoz ili bilo šta tome slično, jer ne ide nikuda, niti odnekud dolazi, već je to što jeste, kao i svi mi ovde, pojavni oblici, povezani na jedan način iz prošlosti koji ovde i u ovom trenutku više ne postoji, a ovde opet povezani na jedan sasvim nov način, sa one strane vremena i prostora. Vidiš, nikoga od ovih ljudi nisi prepoznao, iako te je povezanost sa nekima od njih i dovela ovde, jer oni više nisu ono što te je sa njima povezivalo, iako izgledaju isto kao i tada.

„Oprostite, ali Vaše reči skrnave ovo sveto mesto. Poštujem Vaša uverenja..."

„Izvinite... Samo, pitam se, kad već tolike godine delite sve sa ovdašnjim ljudima, poznajete njihove živote, da li ste upoznali svoj? Nemate želju da se suočite, zar ne? Što ne znaš, to te i ne boli. Pravite se da ne postoji, ali... Ruke! Ruke Vas odaju! Ne miruju.

- Čuvaj je...

Ona je bila srećna jer se spasila večitog studenta, seljaka bez zemlje i radnika bez posla, što joj učitelj neće držati časove i što joj filozof neće mudrovati! Našla je ono šta je tražila, lepog i bogatog!

Toliko suprotnosti u ovim smrtnim bićima, zajedno koračaju rame uz rame i nikada, baš nikada, ne sapletu jedna drugu.

A tamo, u čekaonici, sede isti manijaci koji su sedeli i pre dvadeset godina...

Brzo se okrete oko sebe. Nije bilo ničega neobičnog, osim što je osetio veliki strah.