Politika i društvo

Kako god da nam je sad, a daleko od toga da nam je čak i podnošljivo, možda po prvi put u novijoj istoriji sveta imamo narod koji je preživeo sve što je moglo da se preživi.  Pod tim podrazumevam najveće katastrofe, političke lomove, raspade svojih država, sankcije, privatizacije, inflacije pa  do rata sa najvećom silom na svetu i neopisivog bezumlja u sopstvenim redovima.

Šta je za to vreme dobila druga strana? Ne srpska, jer ona to nije, već ona koja je u ime Srbije, iza leđa građana Srbije, na uštrb građana Srbije trgovala nacionalne, političke, ekonomske i kulturne interese srpskog naroda? Lično bogaćenje i duštveni status koji su njihove mantre.

Dvehiljadite godine donele su pokušaj uređenja medijskog prostora; u njemu više nema mesta za proroke i iscelitelje. Oni ipak nisu nestali, samo su se transformisali u nešto prihvatljivije astro ili tarot centre, povukli se u svoje novinske zabrane ili u zvanja lokalnih selebritija, kao i ranije.

Srbija je po ko zna koji put prinuđena da bira između više zala kako bi trasirala put u bolje sutra iz kataklizme u kojoj se baš zlom domicilnih i belosvetskih zlikova našla.

Jedna takva destinacija je Srbija. Zemlja koja se kroz vekove praznila, ima danas šansu da privuče veliki broj dobronamernih stranaca, kao i svojih potomaka raštrkanih po svim kontinentima.

Da bi neko postao hranitelj prolazi specijalni program obuke, posmatranje, razgovore sa stručnjacima i zaista oštru selekciju. Onaj ko nije spreman da se preda iz ljubavi, nego vidi samo materijalni interes, bolje da odmah odustane od ove ideje.

Oko za oko, zub za zub, milo za drago tj. osveta na određeni način jeste deo reciprociteta, ali u odnosu na primitivni revanšizam, reciprocitet ne mora nužno značiti podstrekivanje ili upotrebu sile u cilju ostvarenja nekog interesa.

Ovih dana smo mogli u novinama da pročitamo radosnu vest: Napredovalo zdravstvo u Srbiji. Lepo zvuči, ali zastrašujuće činjenice o katastrofi srpskog zdravstva se ne mogu ublažiti ovakvim vestima.

Jedna od najopasnijih krilatica našeg vremena je, EU nema alternativu. Alternativa Evropskoj Uniji je Evropa.

Okružili su se polupismenima, koji su tek korak odmakli od pritiskanja palca, ali su ih uvukli u skupštinske klupe po lokalu, bacajući im par hiljadarki mesečno, kako bi im čuvali leđa sa dva prsta uvis!