Dragiša Čolić

Ovi mlađi bi rekli – otkačen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način i meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem i eto me tu gde sam.  

Životne devize:

- Život je dvosmerna ulica – koliko od Kragujevca do Beograda, toliko od Beograda do Kragujevca (u savremenoj terminologiji poznato kao "teorija reciprociteta").

- Život je sličan vožnji kola – uputno je da koristiš svih pet brzina, uključujući i rikverc, kad zatreba (ovo sam ja sam smislio, niko mi nije pomagao!).

- Bolje biti lud nego zbunjen (iz drevne priče o ludom i zbunjenom).

- Voli za ručkom da otvori flašu dobrog vina. Dve mu je mnogo.

- Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog).

- Ima decu. I unuke. Voli ih sve, ali ne živi njihov život, jer i oni imaju pravo na svoj. A važi i obrnuto, jer – u skadu sa novim sistemom vrednosti, kad-tad dolazi ono  "Menjam šlogiranog dedu za neku drugu nepokretnost."

- Bogat. Ima Gagu (oči boje lavande). Mnogo je voli. I ona je advokat, pa tako prvi put u životu obožava svog šefa. Pristala je, dobrovoljno, da bude recenzent mojih tekstova (Bolje da ja vidim šta ova budala piše. Omaći će mu se nešto – politički!).

- Omiljena pesma – Oči boje lavande (opet!).

Jedna žena je izvrgnuta javnoj osudi – vakcinisala se u Srbiji protiv korona virusa, a nije Srpkinja! Time je, ako ta vakcina usfali, ne samo uskratila mogućnost da se vakciniše neki građanin ove zemlje – ili podoban stranac, već i nanela nenadoknadivu štetu fondovima našeg zdravstvenog osiguranja! Njeno ime je Vedrana Rudan.

...ili samo one koji su se toga prvi setili, a oni ostali mudro ćute kako ne bi dizali rejting onima koji su se toga setili. I to je, nažalost, najkraća definicija karaktera naše opozicije – nema ni minimuma konkretnih zajedničkih interesa usmerenih ka navodnoj borbi protiv vlasti. Njih jedino interesuje međusobni rejting unutar opozicionog bloka, kako bi sutra – kad neko drugi skine ove koji su sada na vlasti, sa povoljnije startne pozicije učestvovali u trci za vlast.  

Nisam imao nameru o ovome da pričam, smatrao sam da je to lična stvar – Gospodo ja bih da se odjavim, i to je to, ali me je na to „nagovorio“ tekst  Cenzolovke „Šegačenje, estrada, cirkus: Taktika odbrane tokom suđenja Simonoviću slična kao kod Ćuruvije ili mafijaških organizacija” (Koreni 29.01.2021), koji takođe potpisujem – time i preporučujem.

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.  

Branislav Lečić je iskusan glumac koji je u raznim pozorištima – DS, LDP, DHSS, pa opet DS, igrao mnoge uloge. U najnovojem komadu tog pozorišta „Sto dana, sto pitanja“, dodeljena mu je uloga pravnika koji na upriličenom performansu ispred Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave (MDULS) kazuje – „ ...

Kad postaneš lider u regionu, onda o tebi brinu i sa distance, pa je tako i Goran Šarić, autor teksta  „Slučaj zlostavljane glumice i medijski linč SPC i Srbije!” (Koreni, 19.1.2021), zabrinut zbog “obračuna sa Srbijom, srpskim društvom i Srpskom pravoslavnom crkvom” od strane medija poput N1 i NovaS.

Odmah da kažem – mogao bih se složiti sa onim što autor pomenutog teksta reče:

Ovaj bi tekst mogao da se smatra i kao drugi deo teksta –  „Ko progura zimu, taj je pobedio“, od 7.1.2021. godine, u kome sam, kao čovek koji je početkom devedesetih godina radio u Engleskoj u poslu koji mi ovde nazivamo privatno preduzetništvo i sa tim iskustvom, kao direktni učesnik,  poredio  te uslove u odnosu na uslove kroz koje prolaze naši privatni preduzetnici.

Jedna od ključnih stvari koju sam u pomenutom tekstu istakao je:

...igraju se produžeci, a koliko će to još da traje, to samo oni u VAR sobi znaju.

Niko nije objasnio, a nema ni takvih presedana u svetu – pobediš ubedljivo na izborima, imaš apsolutnu većinu u parlamentu, saradnike, doglavnike i one do njih, „opoziciju“  koja te podržava, narod koji te obožava i glasa za tebe – ima i onih drugih koji vole da sebe nazivaju opozicijom, ali ko njih j..., to su lopovi i fašisti ... ološ, a za narednu godinu već zakazuješ nove izbore. Zašto?

Priznajem da nisam baš neki poznavalac lika i dela of „a Serbian writer and columnist” Svetislav Basara. Pokušao sam, nekada davno, nešto od toga da čitam – zaboravio sam kako se zvaše, nije mi išlo, pa sam odustao, ali što reče onaj car Žika Jakšić – Nikad nije kasno, pa ću se potruditi. A vredi – ko bi rekao da će “Bas” biti zvezda ovogodišnjeg prelaznog roka – iz Danasa u Kurir!

O ponašanju crkve je reč – i ne samo crkve. Nisam hteo da pišem o tome za vreme praznika, pa najpre da podsetim one koji nisu znali i one koji su zaboravili na jedan zverski događaj (ne mogu da nađem težu kvalifikaciju) koji se desio u vreme fašističke okupacije Jugoslavije, na teritoriji južne Bačke – od 4. - 29. januara, 1942. godine. Mađarski fašisti su sproveli raciju i pod led Dunava i Tise bacili 4.500 vojvođanskih žitelja – Srba i Jevreja.

Pages