Jadranka Bežanović Sovilj

(Šta reći, koju posluku porati?)

Kažu da autizma ima koliko i autistične dece. Svako od njih je poznata, a opet nova priča.

Tvoje mišljenje o nečemu je određeno, zacementirano, uramljeno, osvešteno, a njegovo (njeno) te izbacuje iz takta, nervira te! Ti znaš istinu, taj drugi ne! Šta si ti? Bog? Ne, ti si vrhunski stručnjak za konstrukcije u svojoj glavi i tobom vlada Ego, sebični, kruti gospodin Ego, ali ne potentni, već kastrirani!

„Bejbe, čeka te slava! Vidi kakva si, ma ima da uspeš u čemu god hoćeš! Mlada si, igraš božanstveno, pevaš...onako, ali da se to sve korigovati, ne brini! ..."

Joj, opet ja. Ko o čemu, ja ću ponovo o svojim mukama.

Kako je moguće da ta ista država dozvoli, pre svega, da silan narod ostane bez posla, bez bilo kakvog izvora zarade i da očekuje da taj isti narod funkcioniše za Njene potrebe?

Došao je taj dan.

Čovek je dete, a dete bez ljubavi postaje nečovek.

To je očaj naše stvarnosti koju deca plaćaju! Biti surov, negativan, bezobrazan je tako „in“ i gde se primi to raste!