Jadranka Bežanović Sovilj

Joj, opet ja. Ko o čemu, ja ću ponovo o svojim mukama.

Kako je moguće da ta ista država dozvoli, pre svega, da silan narod ostane bez posla, bez bilo kakvog izvora zarade i da očekuje da taj isti narod funkcioniše za Njene potrebe?

Došao je taj dan.

Čovek je dete, a dete bez ljubavi postaje nečovek.

To je očaj naše stvarnosti koju deca plaćaju! Biti surov, negativan, bezobrazan je tako „in“ i gde se primi to raste!

"...počni sam da razmišljaš i donosiš zaključke i odluke i nemoj nikoga da slušaš! Uradi šta god onako kako ti misliš, budi sam sebi odgovoran!“...

Osmehivao se i nekako je čudno gledao onim krupnim očima koje nisu više odavale strah već neki sjaj, čudni sjaj, reklo bi se sjaj ludila.

Gde je moj narod? Gde su oni prekrasni ljudi?

Rođeni smo da se nad nama i sa nama vrše eksperimenti, a da toga nismo ni svesni.