Kratka priča

Sećate li  se prvih najlonki? „Vesna“ Sjenica, tkanje gusto kao džak za krompir. A i jačina im beše ista. Vuci, cimaj, tegli nikad da se pocepaju. Sedamdesete u našim životima petnastogodišnjkinja. Naše majke, bake, tetke, nosile su čarape . Na haltere. I govorile da smo suviše mlade za to.  „Nada“ u crnosivom pakovanju, sjajne čarape , u pravom smislu čarape. Koje lagano namotavaš na prste obe ruke, navučeš na nožne prste i onda klizeći uvis oblačiš. Još ako to neko gleda, e onda proces traje tri puta duže.

Zоvеm sе Lidiја i оvо је dео mоје živоtnе pričе.

Imаm tridеsеttri gоdinе i živim u јеdnоm mаlоm mеstu u srcu Srbiје. Pоkušаću dа vаm nаslikаm оvu priču kао film. Uđimо u biоskоpsku sаlu. Gаsim svеtlо. Pоčinjе prојеkciја.

Prvа scеnа. Dеtinjstvо. Bеzbrižnоst, lјubаv mајkе i оcа. Dоgоvоr dа оtаc idе u inоstrаnstvо nе bi li zаrаdiо višе nоvcа zа nаšu pоrоdicu. Оstајеm sа mајkоm kоја mе čvrstо stеžе јеr mi nе dа dа pоtrčim zа оcеm kојi nаm оkrеćе lеđа i оdlаzi u аviоn. Ipаk sе оkrеćе sа suzаmа u оčimа i јеdnim dugim pоlјupcеm kојi mi šаlје sа rukаmа kао krilа.

Мrаz је biо lеplјiv. Sаm prizоr оbаlе rеkе biо је dеprеsivаn i оpustоšеn. Ni nа nајudаlјеniјi dоdir pоglеdа niје sе nаzirао pоkrеt, čоvеk, ni divlје zаlutаlе živоtinjе, nikо...

Rahela je prva otvorila oči, tek neki minut pre nego što će se oglasiti budilnik, i još uvek bunovna, pružila ruku i ipak nekako napipala prokletu spravu i isključila zvono.

Šta traži ovaj ovde? – zapitala se potom, smeškajući se.

Onda je napućila usne i šapatom upitala tog tu, što leži pored nje i hrče sve u šesnaest, tako da sve i da je hteo nije mogao da je čuje:

ON je prezrivo pogledao... Podsmehnuo se sebi u neviđenju, prekrio...okrenuo lice i pogledao senku na zidu... Isljučio je svetlo u ranoj večeri i ubrzo zaspao.

U identičnom položaju, naspavan i odmoran, podigao je sebe u 6 sati probuđenog jutra. Lako i bez napora odvojio se od postelje i uz pevušenje, započeo je rutinu prekinute rutine...

Senke oštrih ivica spuštale su se gradom, odigrale svoj ples i potom iščezle, tiho kao što su i došle s prvim sumrakom.

Autor Miodrag Tasić

Spreman, čvrstog stava tela, posmatrao je odraz u ogledalu. Nazirao je izgled u polumraku hodnika. Zauzeo je stav, nepoznat, spreman da iznenadi sebe i njega ... Jak, snažan udarac, ogledalo ko je vibrira i... Iznenadnim i snažnim zamahom, ništa nije učinio, odraz je stajao miran, nepomeren i nezainteresovan ...

Tog popodneva Maks nije znao šta će sa sobom. Nikako da se skrasi na jednom mestu. Noge si ga same vodile, a njegovoj glavi, pardon, rezonantnoj kutiji, zujalo je kao u košnici. Mučila ga je nerešiva enigma – njegova (jebozovna) šefica!