Kratka priča

- Danas je dan ... -  grizao je desnu usnu, i po taktu nervoznih ujeda sebe ispisivao slovo po slovo zbrkanih misli. – Sada ? To je bilo i juče... I pre deset dana i... Prošle jeseni koja se brzo pretvarala u ledenu zimu... To je bilo u unajkraćem danu, u predugoj noći, nikada dužoj, mučnijoj, teskobnijoj...- uplašeno i nervozno, prazno i u grču... histeričnih nepokreta i prebrzih tamnih misli... U krugu u kojem se vrteo, probijajući granicu, tačku pada i... „odluka“ smejurija, prazna nametnuta igra bez rešenja i ...

U kafeu „Karver“, kao i obično u to doba dana, tražio se sto više, ali Jaca i Rahela prve uočiše par koji je upravo bio oslobodio mesto u ćošku, podalje od šanka, pa odahnuše, neće morati da se dovikuju i nadvikuju kao da su na utakmici. Ali grdno su se prevarile, ako su i pomislile da će ostati neprimećene. Dva para drskih muških očiju, s drugog kraja lokala, zevala su neizmenično u jednu, pa u drugu i svlačila ih pogledom.

Opet rat, glad, inflacija, sankcije. Nestašice struje, goriva, prevoz ne radi. Seljaci dočekali svojih 5 minuta. Kurve, ratni profiteri, iskrzane kragne na košuljama, iskrzane igle u venama, ušmrkani doktori, pocešane zastave i bušne patike.
Strah od vašiju, bolnog kuka i nemanja proteze, zubne. Embargo kolači i zaboravljeni ukus narandže.
Komšijski ispraćaj na groblju okupanom sirenama. Sve krstače izvaljene za potpalu. Parketa odavno nema. A knjige su baš dobrodošle. Vi spaljujete svoje virtuelne. Oseća se smrad gume u trenju.

Danas je nebo plavo i sunčan je dan, pa i kada nije nebo plavo i kada lije kiša isti je to život, isti si ti, ista ja. Menjali smo poglede na svet i na život, a i oni su se menjali zbog nas.

Ne postoji mesto za tebe, a ni za mene. Mi nismo ono što su nas učili da jesmo. Nemojmo ni razmišljati o tome ko smo i zašto smo ovde, sada! Nema potrebe, prijatelju moj.

U danima potamnele praznine, čuli su se tihi zvuci blede praznine. Stidljivo kao tačkice bledeli su na oronulim, nabujalim buđima, potpuno tamne praznine. Miris praznine, zvuk praznine, obojenost praznine i dugi hodnik, koji je nestajao u praznini. Neprirodna tišina uspavanosti, omamljena gomila praznine i prazno vreme, koje je prazno i zaustavljeno...

Kao devojčurak, pa i kasnije kao tinejdžer, Rahela je volela da sanjari u krevetu pre nego što ustane i osmehne se novom danu. A i sad, kao i sve spavalice, najviše  mrzi budilnik, taj mrski predmet žigosan u njenoj svesti kao najgora od svih sprava za mučenje koju je izmislilo čovečanstvo. I uopšte joj ne pada na pamet da menja tu svoju detinjastvu naviku, čak naprotiv, čini se da sve više uživa u tom jutarnjem sanjarenju.

Kad prorade koreni. I navike iz zavičaja. Tačno u 8, svake večeri, u jednom novobeogradskom bloku, ista scena :
- Zoroooo, javi seeee.
- Tu sam.
- Jesi li dobrooooo?
- Odlično.
- Jel te dira ko?
- Ne, evo 16. dan.
I pored svih vibera, hangs out, whats uppa, messengera, smsova, ojkanje s brda na brdo je neprevazidjen običaj. I u meni izaziva sećanja
I kao da se uključi vremenska mašina i proradi vremeplov. Vrati me mnogo godina unazad.

Čini se da im je vožnja oboma prijala. 

Prašnjavi obrisi otužne selendre i drugih sličnih njoj selendri i varošica, načičkanih duž puta, nestajali su iz njihovog vidokruga, a oni samo što nisu zapevali uglas, kao đaci, vraćajući se sa ekskurzije:

Veliki  Majdane, okrećem ti pete,

Pоlеtео bi hоdајući. Prеkriо bi sе i zаspао bi. Dоdirnuо bi i suncе, i zаspао bi čvrstо, zаuvеk... Ispisао bi uzrоk pоstојаnjа i оbјаsniо bi smisао nеstаnkа... Svе tо, izmеđu...

Nеizbrisаni zvučni zаpis, prеkаsnо ili prеrаnо оstаvlјеnа dužа pоrukа, u nеkоlikо minutа ishitrеnо i smišlјеnо, sklаdnо i sа gоrčinоm, izgоvоrеnа prеkrаtko, prеdugа pоrukа... Gоdinе zgužvаnе u tеk nеkоlikо suvišnih rеčеnicа... I оdbаčеnо kао prаh niz vеtаr, spаkоvаnа bоcа kоја ćе izbеći vrtlоgе, grаnjе krај оbаlе, plоviti, plоviti i ...

Autor Miodrag Tasić