Kultura i umetnost

Otključa vrata i neko pade na nju pomerajući je unazad, a onda je uzdiže u vazduh i poče da okreće.

Vremena su se menjala, poštari su se smenjivali, a njihova popularnost je bivala sve manja. Nisu samo domaćini kuća nekada bili srećni što vide poštara. I poštar bi bio srećan što vidi drago lice koje je obradovao i koje će ga širokogrudo ugostiti.

„To je pijanstvo mudraca, ne alkoholičara.“, govorio je Tin Ujević.

Kad odlučim da pobegnem, uz lagani jazz, tada prizovem njega. On mi uvek dodje. Prvo se osmehne jer zna da me njegov osmeh pretvara u kišnu glistu. Posle mi pruži ruku i zapleše sa mnom...

Zaljubljeno su gledali kako Sava nestaje, a Dunav se, pod plavim, spuštenim nebom ponovo rađa. Kao da vode ljubav, pa od brzog i gordog Dunava, tihom i lukavom Savom zaražen, nastaje jedan novi Dunav.

A, ljudski život je kao ovaj pesak što ga more prstićima sebi privlači, šta god da utisneš ili nacrtaš na njemu more ga iz hira obriše, sebi ugrabi, preradi i stalno nas uči da nema zacrtane sigurnosti, samo ritam neminovnog…

Svake se sitnice seća, ali počelo je da ide mnogo daleko i duboko. A ona nije bila slobodna. Njemu je sloboda olakšavala situaciju. Živeo je sam, mogao je kako je hteo, a hteo je mnogo i bez kraja i tražio je još, još…

... Slavoljub je važio za vrlo neprijatnu osobu. Budući da je takav, pretpostavljate da nije bio ni druželjubiv. Imao je suprugu i ćerku koja se udala i koja je takođe imala ćerku, a koja je volela da se ljulja na gore pomenutoj ljuljašci. Imao je i psa. Ringa.

“Doktore, hoćete li zaista pronaći moje noge i pomoći mi da ubijem Avgustinu?”

Setio se Goluba i Zoje, roditelji su mu svojim pričama približili Kosovo, Metohiju, ove ljude, ovo nebo. Sve mu je bilo prepoznatljivo, blisko, a opet strano. Rađalo je pitanja…

Pages