Društvo

Ovo što se događa je predstava bez ikakvih unapred određenih pravila i sinopsisa, koja traje u prividnom miru sa povremenim izletima manijakalnih individualaca.

I tako sada umesto Kockice imamo ovog Goli-jata koji svojim dogodovšinama, perverzijama i filozofskim stavovima profiliše pogled na svet svekolike TV publike, a i šire.

Koliko puta su čuli da je škola sranje, da su nastavnici budale, da im polovina informacija koje im ulivaju u glavu nikada neće trebati, da je važno kako se u životu snađeš, da treba koristiti prečice?

Biće da svetu više i nije potreban nikakav napredak, nikakav novi glas razuma koji će ga poremetiti u svom zahuktalom hodu ka sopstvenom kraju.

Bilo bi lepo da gradovi ponovo budu gradovi, a sela ponovo sela. Jer, znate, oduvek se znalo da se kruške i jabuke ne mešaju. Tačnije, mogu se one mešati, ali u tom slučaju nastaje haos. E, tako nam je danas.

Najsmešniji tip Srbina, danas, pripada onoj posebnoj grupi ljudi, koja je u pojedinačnom oblikovanju društvene svesti gotovo genijalna, dok se u kolektivnoj borbi prepušta samoubilačkom aktu i samooporosti.

Svima je budućnost isplanirana, jer par ljudi misle da mogu da kontrolišu svet, igraju se boga, misle da su bogovi jer imaju novac. Bog je stvorio čoveka, čovek je stvorio novac, čovek je pljunuo Boga, čovek misli da je Bog.

Voleo bih da vidim bar jednog Srbijanca kojem je neki Ciganin naneo bar stohiljaditi deo zla koje mu je naneo njegov najrođeniji pripadnik “više rase”.

A šta su, u stvari, dečja prava? Koja im je suština? Zbog čega se toliko insistira na njima? Ko ih ugrožava? Ko ih brani, a ko ih tumači i na koji način?... I još mnogo pitanja se nameće. Logično.

Skoro sam gledao jedan par u kafeu, sedeli su za susednim stolom i imao sam odličan pogled na njih.