Društvo

Kada više nisi objekat tuđeg posmatranja, mnogo se toga vrati na svoje mesto...

Sve mislim, mi smo svikli da živimo u nekom međuvremenu, poštujući kult smrti i radujući se pokolju, strahu, strepnji i beshlebici.

Čovek nikada kao u ovom trenutku nije bio lišen sebe do te mere da više nema vremena niti mu pada na pamet da se zapita: ko sam, šta sam i zašto sam koji krasni ovde?

Nekad se, uz Rubinov, malo ohrabri, pa krene da psuje i vlast i onog pedera i da drpa ženu za sisu.

Nema tog, čak i od ovih naših goniča robova i njihovih podguznih parazita, ko nas nije pohvalio za doprinos koji dajemo svetu da se ljudskost, kao zaboravljena karakteristika dvonogog bića, sačuva i pokaže na delu.

Da je bar malo veća i svesnija manjina outsider-a, ne bi živeli utopiju u mašti, već bi ona funkcionisala u svom pravom i istinskom smislu.

Uslovljena benadežnost je stanje duboke depresije izazvane dugotrajnim potapanjem u stanje bespomoćnosti. U ovom smislu, rialitiji koji se vrte po televizijama nisu ništa drugo do obrazovni programi.

Da bi se njihovo potomstvo, do poslednje larve, obezbedilo, naše je moralo da bude osuđeno na propast.

Zapitajmo se ko su ovde zalutale poluličnosti, one iza ili ispred TV ekrana?

Čovek, narod, nacija koji zaista, istinski, želi boljitak naći će načina da do tog boljitka i dođe. Niko i ništa na ovome svetu to ne može sprečiti. Uvek je bilo tako. Od kako je sveta i veka. I tačka.