Kratka priča

Kad odlučim da pobegnem, uz lagani jazz, tada prizovem njega. On mi uvek dodje. Prvo se osmehne jer zna da me njegov osmeh pretvara u kišnu glistu. Posle mi pruži ruku i zapleše sa mnom...

Zaljubljeno su gledali kako Sava nestaje, a Dunav se, pod plavim, spuštenim nebom ponovo rađa. Kao da vode ljubav, pa od brzog i gordog Dunava, tihom i lukavom Savom zaražen, nastaje jedan novi Dunav.

A, ljudski život je kao ovaj pesak što ga more prstićima sebi privlači, šta god da utisneš ili nacrtaš na njemu more ga iz hira obriše, sebi ugrabi, preradi i stalno nas uči da nema zacrtane sigurnosti, samo ritam neminovnog…

Svake se sitnice seća, ali počelo je da ide mnogo daleko i duboko. A ona nije bila slobodna. Njemu je sloboda olakšavala situaciju. Živeo je sam, mogao je kako je hteo, a hteo je mnogo i bez kraja i tražio je još, još…

... Slavoljub je važio za vrlo neprijatnu osobu. Budući da je takav, pretpostavljate da nije bio ni druželjubiv. Imao je suprugu i ćerku koja se udala i koja je takođe imala ćerku, a koja je volela da se ljulja na gore pomenutoj ljuljašci. Imao je i psa. Ringa.

“Doktore, hoćete li zaista pronaći moje noge i pomoći mi da ubijem Avgustinu?”

Setio se Goluba i Zoje, roditelji su mu svojim pričama približili Kosovo, Metohiju, ove ljude, ovo nebo. Sve mu je bilo prepoznatljivo, blisko, a opet strano. Rađalo je pitanja…

Najzad je zaključila da joj je patnja otvorila čulo koje je uspavano u svima, a budi se jedino kroz bol. To čulo vidi dimenzije iza oka i čuje reči koje nisu nikada izgovorene.

Prošao sam ubrzanim korakom pored bašte. Njena gluma pokretala je moju glumu. Pravio sam se da je ne primećujem, a to je i ona uradila iako sam znao da me je primetila, kao što je i ona znala da sam ja video nju.

Uz opuštajuće zvuke rukoveti tražio je u mislima tačku od koje bi krenuo. Muzika mu je donosila mir i rasterećenje. Noć je tekla mirno. Svi podaci kojima je raspolagao, bili su Martina Nikolić, student… Jutro će dati odgovore.