Kratka priča

Onda je ispred sebe ugledala zrak i shvatila da je to ogledalo, a da svetlost izbija iz nje. Toplota joj je isticala iz stomaka, prepona, očiju.

Zvezdana noć iznad vrelog Majamija terala ga je na razmišljanje. Godine su ga polako stizale, umarale, jednoličan život je u njemu provocirao apatiju, nezadovoljstvo. Od kada su deca otišla iz kuće, samo ga je piskav glas njegove žene podsećao da ne živi sam. Možda mu je baš zbog toga tuđi život zapeo za oko! Otvorio je prozor, udahnuo duboko, i pogledao prelepu kuću u koju se Džon Rid doselio pre par meseci.  Iritirao ga je od prvog dana!  Skupim, brzim kolima, čestim zabavama, i mladim, seksi gošćama slao mu je poruku kako se uživa u životu!

Krenula sam sa uzdasima koji su mi lepili pluća kao kad bi neko pticu uhvatio za oba krila i rekao joj da leti.

Otac se pravio da ne primećuje svog sina, dangubnog mladića od četvrt veka, koji je poput teškog ranjenika hodao po kući. Raznočarenje je pritiskalo očeve grudi.

Uzela je jaknu i uzašla ne zaključavši ni vrata za sobom. Na stolu je ostala dopola ispijena kafa, u ormarima skupa garderoba, u sefu još skuplji nakit. Nije marila.

Posebno se nazdravljala smrt Srbima! Tada su se krigle piva ispijale brže i lakše.

Sam čovek nema lance, ali i svaka rana je samo njegova. Bilo to dobro ili loše.

Stigoh do Drine. Široka, punog dotoka iz elektrane, jakim tokom je udarala je u stubove mosta, cepala se zvučno oko stuba i opet iza njega spajala.

Jevrem je skupljenih očiju gledao u lik kojeg su se njegove oči odvikavale petnaest dugih godina. Studije, ilegalni komunistički rad, revolucija, sve je to stalo u petnaest godina Petrovog izgnanstva iz očevog pogleda...

Ma, zezam se ja sa tobom, dobro sam. Imam svoj dinar, ne zavisim ni od koga, imamo svoju gajbu, ne delim je ni sa kim, dobro je, ne žalim se.