Kultura i umetnost

Naš otac je bio rabadžija, bistrog pogleda, sa lulom u ustima i kosom vezanom u rep. Naivan i dužan na obe strane reke, jer je verovao uparađenim rečenicama i jalovim veresijama gospode iz grada. Živeli smo skromno u maloj kući na kraju sela okrečenoj u belo, odmah do potoka ispod visokih planina. Nad našom baštom iza hrastove šume sunce je upola sjalo dok nam je njiva bila od sive i posne zemlje, tvrda kao tenkovska okretnica. Mati Jovana je bila prava lepotica.

Zatvorio je kofer, s mukom. Uvek je tako kad se pakuju sećanja. Njena snežnobela majica, prazna flaša dobrog italijanskog vina koje su pili pred rastanak i knjiga o Vikinzima koju nikad nije pročitao, bili su onaj neuobičajeni deo njegovog redovnog prtljaga, koji kofer nije prepoznavao. Zato je pružao otpor i bunio se. Ni kofer nije želeo da je se seća. Ali, bilo je neizbežno. Nije želeo da ostavlja tragove za sobom, ali nije dolazilo u obzir da bilo šta od toga ostavi. Hotelska soba je bila hladna i bela, neprijatno bela, bez njene crvene kose.

-Dobro veče! Vi ste Aleksandar?-upitala je zanosna plavuša, kada je Aleksandar otvorio vrata svog hotelskog apartmana.

-Da, izvoli, uđi!

-Ja sam Ana! Znate za uslove našeg aranžmana, za posebne želje se dodatno naplaćuje.- reče ona, sedajući na veliki komforan krevet,izuvajući svoje cipele sa visokim štiklama i otkopčavajući tanku bluzu.

Savest je nije opterećivala, ni sreća, ni nesreća, ni duhovna, ni telesna zadovoljstva.

Monah

Magloviti dani su tako setni i tužni, nekako lični. Doživljavam ih kao emociju, a ne kao vreme. Tih dana osećam sve snažnije, i svetlost u vozu je mutnija, ali bistra u toj nejasnoći. Blaga jeza je prisutna i vazduh neprijatno mazi putnike. Lično, uživam u somotu kojim je sedište presvučeno. Koliko li ih je samo prošlo ovuda, sedelo, smrzavalo se na ovom sedištu, donosilo bitne odluke, bilo glasno i veselo, bilo setno... Možda nijedno? Puštam da me emocija nosi i zamišljam klasje koje sada gledam kako se pomera pri dodiru vetra.

Sedela je okrenuta ka procvetaloj magnoliji. Bilo je jutro i volela je da provede neko vreme u dvorištu, odmah posle doručka. Čulo se ulično zahuhtavanje saobraćaja koje još nije nadjačalo ptičje čavrljanje. Sećala se svog rodnog sela, burnih, ratnih godina i volela je posebno da se priseti  one, jedine, prave ljubavi, ali i to je iz dana u dan sve više bledelo i zbog toga je bila užasno tužna. Šteta što se smrt ne može naručiti!

Saška P. je predsednica suda u gradu G. To i nije nešto važno, jedno ime i jedna funkcija, prolazna kao i mnoge pre... Ipak, nemali šok je bio za ljude koji su poznavali prilike - da jedna malena prigradska devojka postane to...

Znala sam da nešto nije u redu. Nije me bolelo ništa, ali sam imala onaj nepogrešiv osećaj da se nešto dešava. Neki nemir se naselio u mene, bezimen, uporan i težak. Počnem da radim nešto, pa izgubim volju, počnem nešto drugo i opet, batalim. Nekoliko proteklih dana imala sam stalnu potrebu da hodam, da idem negde, da srećem ljude i zagledam nepoznata lica, tražeći odraz svog nemira u njihovim očima. Onda sam tri dana uzastopce pravila kolače. Prvo bajadere, duplu meru, ondačokoladne mafine za pola ulice, a danas princes krofne.

Šetajući gradom, deda Đura je iza leđa začuo povik:

-Đuro!

Okrenuo se i video kako iza njega stoji čovek čije su mu crte lica bile poznate. Pokušavao je da se seti odakle ga zna I uspeo je.

-Saša!Ti si?

-Jesam, druže moj stari. Čoveče, pa nismo se videli…uh, pa od srednje škole.

-Hajde da sednemo negde, da popijemo kafu, piće, ako imaš vremena!?