Politika i društvo

Ima jedna narodna priča (ako se ne varam, oplemenjena i stihovima Čika Jove Zmaja) koja kaže da su seljaci otišli kod svog kmeta, najmudrijeg među njima, da im reši težak problem – jedan je vo zaglavio glavu u glineni ćup! „Oj mozgovi magareći, volu treba glavu seći“ glasilo je rešenje posle dugog i temeljnog razmišljanja. Naravno, glava je upala još dublje, pa je mudrac naredio da se pređe na sledeći korak – sada treba razbiti i ćup!

„Zamislite da postoji neko, ko nije sud, koji može na osnovu nečega da odluči da uđe u vaš stan bez vaše volje, znanja i bez svedoka. Dakle, moći će da uđu u vaš stan na osnovu sumnje da pripremate neko krivično delo.

„Svaka vlast je nasilje nad ljudima“, nezaboravni citat velikana svetske književnosti, dobija ovih dana žestoku potvrdu. Srđan i Rada, sunarodnici i prezimenjaci, osetili su na svojoj koži žalosnu istinu: kada vlast želi da dokaže svoju moć, obični ljudi uvek snose posledice. Pri tome žrtve čak ne moraju da mašu barjacima ili prkose tenkovima. Dovoljno je da neko iz piramide moći, željan dodvoravanja, isuče pendrek, potegne lisice (vućiće, kerove...) i sebi drastično pospeši karijeru. Šta, ti ćeš da pljuješ uniformu koja te je hranila?

Remplovanje je tehnika guranja protivnika prilikom oduzimanja lopte na način dopušten pravilima fudbalske igre (Vikipedia). U praksi – fudbaler koji hoće da protivniku oduzme loptu, trči paralelno sa njim i u pogodnom trenutku ga tako akne ramenom da ovaj odleti u p.l.m., oduzima mu loptu i kreće u akciju, a sudija trči pored njega i odmahuje rukama – nema faula, remplovanje!

Pozajmljena objava: Moja fb prijateljica AĆ komentarisala je na izuzetan način jednu od trenutno najaktuelnijih afera u zemlji iz serije – Vidi šta nam Šiptari rade. Pošto ja ne umem bolje, uz njeno dopuštenje, prennosim objavu u celosti: 

 

“Blizu mog stana je jedan bife. Mali, neugledan, ali je bio uvek pun. Jeftine kafa i rakija, bilo je tu i roštilja. Sada ne radi. U šali kažem:

Ova priča ima svoju političku predistoriju koja bi se u najkraćem mogla definisati ovako: Na Kosovu Srbi treba da imaju samo Srpsku listu, kao političku stranku. Ta stranka će za svoju političku aktivnost dobijati uputstva i direktive iz Beograda – podrazumeva se ne od Šapića, gradonačelnika Beograda, već od onoga koji u ovoj zemlji odlučuje o sveukupnoj politici – od državne politike do fudbalskih komentatora koji više ne treba da gostuju u emisijama RTS-a, „javnog servisa u vlasništvu građana Srbije, čije je pravo da znaju sve“.

„Naša mala Juca sa stolice muca ....” Pa tako i naš ministar prosvete, Branko Ružić, prosvetnim radnicima koji su izašli na masovne demonstracije u odbranu dostojanstva – prosvete i svoje ličnosti, jer biju ih, vređaju, nipodaštavaju … i učenici, i njihovi roditelji i država, koji je mudro zaključio da u tim demonstracijama ima i elemenata štrajka, jer među demonstrantima svakako iima i onih koji su izostali sa nastave, pa im javno poručuje da vode računa o modalitetima štrajka:

Ženske draži razigrane u ritmu sambe, raskošna lepotica koja, preko gole kože, nosi samo farbu u nijansama svoje zastave… Prizor iz video klipa koji mi je drugar poslao za podgrevanje navijačkih strasti pred utakmicu sa Brazilom naprasno je otvorio pitanje: Da li su nacionalni simboli preko onih erotskih, degradacija države ili njeno oplemenjivanje? Tim pre što su tange, a ne žuto-plavo-zelena zastava, globalno prepoznatljivi simbol Brazila?

Reč je o Nenadu Stefanoviću, višem javnom tužiocu u Beogradu, karijernom državnom službeniku, koji je svojim multi disciplinarnim sposobnostima za relativno kratko vreme, od 2014. godine kada je postao zamenik osnovnog javnog tužioca (najniže tužilačko zvanje u tužilačkoj hijerarhiji), gde se nalazio sve do 2018. godine, 2021. godine izabran za višeg javnog tužioca u Beogradu – praktično najviša operativna tužilačka funkcija u zemlji. 

 Za početak beše video snimak objavljen na društvenim mrežama koji govori više od reči: Profesorka sedi za katedrom okružena učenicima – nije pristojno stajati iza leđa, upozorava ih opkoljena žena. U jednom momentu blago se pridiže da interveniše, oni iza leđa stupaju u akciju – izmiču joj stolicu, nastavnica je na podu, njeni đaci se grohotom smeju, niko da joj priđe, pruži ruku, pomogne da ustane – sevaju blicevi telefona da se ovo napredno delo ovekoveči ... 

Pages