Politika i društvo

...ili samo one koji su se toga prvi setili, a oni ostali mudro ćute kako ne bi dizali rejting onima koji su se toga setili. I to je, nažalost, najkraća definicija karaktera naše opozicije – nema ni minimuma konkretnih zajedničkih interesa usmerenih ka navodnoj borbi protiv vlasti. Njih jedino interesuje međusobni rejting unutar opozicionog bloka, kako bi sutra – kad neko drugi skine ove koji su sada na vlasti, sa povoljnije startne pozicije učestvovali u trci za vlast.  

Nisam imao nameru o ovome da pričam, smatrao sam da je to lična stvar – Gospodo ja bih da se odjavim, i to je to, ali me je na to „nagovorio“ tekst  Cenzolovke „Šegačenje, estrada, cirkus: Taktika odbrane tokom suđenja Simonoviću slična kao kod Ćuruvije ili mafijaških organizacija” (Koreni 29.01.2021), koji takođe potpisujem – time i preporučujem.

Da li je neko iznenađen — nije. Da li se očekivalo — jeste. Da li je moglo dručačije — nije. Da li su i žiri i dobitnik znali da će i ovogodišnja NIN-ova ujdurma izazvati oprečne — mahom negativne reakcije — jesu. Na kraju krajeva, to im je i bio cilj. U procesu uništavanja kulturnog identiteta jednog naroda; u procesu sprdanja sa njegovim kulturnim nasleđem — od presudne je važnosti izazvati publicitet. Smeh nije smeh ako ostane u četiri zida. Naš ironičan smeh upućen njima, je njihov slavodobitni smeh upućen nama. Oni su pobedili! Da li je to dobro — nije.

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.  

U stara, dobra(?) vremena, kada se ljubav prema Vođi izražavala horskim pevanjem i uručivanjem valjkastog predmeta na stadionu, kružio je vic o nesrećnom povratniku sa Golog otoka. Kad je najzad, željan svega posle višegodišnje robije, ušao u kafanu i naručio šniclu, kobasicu i vino kelner ga je dočekao rafalom pitanja: Bečku ili parisku? Kranjsku ili sremsku? Tikvešku smederevku ili Karlovački rizling?
Setivši se da se jednom već debelo opekao pri izjašnjavanju, on mu zakuka:

Branislav Lečić je iskusan glumac koji je u raznim pozorištima – DS, LDP, DHSS, pa opet DS, igrao mnoge uloge. U najnovojem komadu tog pozorišta „Sto dana, sto pitanja“, dodeljena mu je uloga pravnika koji na upriličenom performansu ispred Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave (MDULS) kazuje – „ ...

Imao sam čudan osećaj mučnine. Onaj kada duša otekne od ljudske zlobe i pritisne srce s jedne i želudac s druge strane. Želudac se spusti do bešike, a srce ode skroz gore kao da hoće da iskoči iz tela i skonča pod sopstvenim nogama. Isuviše je krhko za ovaj svet. Ipak, čovek se nekako presabere, uhvati vazduh, dođe k sebi, još jednom baci pogled na sve te naslove i jedino što uspe da izusti je jedno iskreno: Ne daj se Milena, nisi sama! Naravno, tu je i ono poštovanje pretpostavke nevinosti; možda čovek nije kriv? Možda?!

Kad postaneš lider u regionu, onda o tebi brinu i sa distance, pa je tako i Goran Šarić, autor teksta  „Slučaj zlostavljane glumice i medijski linč SPC i Srbije!” (Koreni, 19.1.2021), zabrinut zbog “obračuna sa Srbijom, srpskim društvom i Srpskom pravoslavnom crkvom” od strane medija poput N1 i NovaS.

Odmah da kažem – mogao bih se složiti sa onim što autor pomenutog teksta reče:

Ovaj bi tekst mogao da se smatra i kao drugi deo teksta –  „Ko progura zimu, taj je pobedio“, od 7.1.2021. godine, u kome sam, kao čovek koji je početkom devedesetih godina radio u Engleskoj u poslu koji mi ovde nazivamo privatno preduzetništvo i sa tim iskustvom, kao direktni učesnik,  poredio  te uslove u odnosu na uslove kroz koje prolaze naši privatni preduzetnici.

Jedna od ključnih stvari koju sam u pomenutom tekstu istakao je:

Minula i blagopočivša 2020. godina je u Crnoj Gori bila prilično turbulentna. Osim borbe sa Korona virusom, Crnogorci su u prošloj godini vojevali i jedan mnogo ozbiljniji boj protiv teškog oblika političko-društvenog kancera koji je metastazirao poslednjih 30 godina- i gle čuda, kada se malo ko nadao uz Božju pomoć i snagu naroda uspeli su da pobede. U prošloj godini pao je Milo! Period apslolutizma u Crnoj Gori trejao je od 1989. do 2020. godine. Kraj! Možda ne "de jure" kako se to pravničkim žargonom kaže, ali "de facto" definitivno da.

Pages